Korint je bio domaćin Istamskih igara, koje su po značaju bile odmah iza Olimpijskih. Njegova celokupna kultura bila je prožeta atletikom. Žitelji su znali da su za sportistu napori uloženi u jednu trku samo delić truda koji je potreban tokom celog života. I zato Pavle, kad je pisao crkvi u Korintu, nije govorio samo o trčanju i takmičenju, nego i o vežbanju.
U Korintu su deca već od sedme godine počinjala sa strogim treninzima za takmičenje. Od takmičara se tako nešto i očekivalo. Niko nije mogao da istrči trku ukoliko mesecima pre takmičenja nije trenirao. Slično tome, i hrišćanski život treba da bude obeležen disciplinom koja otkriva večnu posvećenost trčanju Božje trke. Važno je da naše reči budu ispraćene i postupcima. Čvrsta rešenost da se živi hrišćanskim životom koja nije propraćena disciplinovanim delima besmislena je. To je kao da smo rešili da ustanemo ranije, pa ne navijemo sat ili kao da smo odlučili da smršamo, a i dalje jedemo šta hoćemo. Odluka koja nije sprovedena u delo je bezvredna. Disciplina o kojoj nam Pavle govori nije neki unutrašnji osećaj, nego voljna i svesna odluka o tome kako ćemo utrošiti vreme, čemu ćemo pokloniti pažnju i kako ćemo uopšte pristupiti životu. Kao što je engleski biskup iz devetnaestog veka Dž. Č. Rajl pisao: „Pravu svetost… ne čine samo unutrašnji osećaji i utisci… To je delimično i »Hristovo obličje« koje drugi mogu da vide i zapaze u našem privatnom životu, navikama, karakteru i postupcima.“1
U drevno vreme, kad bi se takmičar koji je pobedio vratio u svoj grad, ne bi jednostavno prošao kroz kapiju kroz koju je i otišao; u njegovu čast bi se probio jedan deo zida. Ušao bi kroz potpuno novu kapiju, a žitelji grada bi ga dočekali s pohvalama. U hrišćanskom životu vežbanjem se ne zarađuje spasenje. Ono se dobija samo u Hristu. Ipak, vežba nam omogućava da s izobiljem uđemo u nebo. Kad dođemo u Hristovo carstvo i čujemo Gospodnji pozdrav: „Dobro, slugo dobri i verni“ (Matej 25,21), bićemo počastvovani i radovaćemo se tome više nego bilo kakvoj novoj kapiji!
To je slika ulaska u nebo za koji Božja reč kaže da je moguć onima koji hoće da trče, koji izdrže trening i koji se takmiče da pobede. I zato se zapitajmo: da li sam rešen, ali ništa ne preduzimam? U kojoj oblasti hrišćanskog života mi je potrebna disciplinovana vežba da bih postao više nalik Gospodu? A onda zamislimo trenutak kad završavamo trku i ulazimo u slavu, jer će nas to motivisati na sav trening koji nam je potreban.
