Živimo u društvu prožetom nezadovoljstvom. Reklame nas čine zavidnima. Međutim, pravi problem nije toliko društvo u kome živimo koliko stanje u kome se nalaze naši srce i um. Previše je toga što nam odvlači pažnju i čini nas nezadovoljnima: tu su titule, materijalne stvari, uticaj ili slava. Ipak, sve ovo – a i štošta drugo – samo nas lišava radovanja u onome što nam je Bog dao, uveravajući nas da se nikad ničega nećemo nasititi. Toj jurnjavi nema kraja.
S druge strane, Pavle je mogao da kaže ne samo da je zadovoljan, već i da ume uvek da bude zadovoljan „onim u čemu je“. To je ono čemu svi teže! U čemu je onda njegova tajna? U tome što je svoj osećaj o sebi i svoj pogled na život utemeljio na činjenici da je Gospod Isus Hristos dovoljan za sve. Pavle nije smatrao da nevolje treba ćutke podnositi niti nam je dao lažno evanđelje po kome smo sami sebi dovoljni. Ne, njegovo zadovoljstvo bilo je posledica toga što je svoje srce i um pognuo pred Božjom voljom, bez obzira na to s čime se suočavao.
Nije svako živeo s obe strane ulice. Ne zna svako kako se živi na onoj drugoj strani. Pavle je to, međutim, znao. Znao je kako je biti na toplom i sit, a znao je i kako je biti na hladnoći i oskudevati. Kad bi njegovo zadovoljstvo zavisilo od okolnosti, život bi mu bio prepun uspona i padova; u jednom trenu bi ga opila raskoš, a u drugom bi bio slomljen bez nje. Takav nestalan duh bi onesposobio Pavla i ne bi bio u stanju da služi Hristu.
Pavle je bio normalan čovek s normalnim potrebama. U pismu Timoteju koje mu je uputio iz tamnice u Rimu, Pavle je napisao: „Potrudi se da dođeš meni brzo… Ogrtač… donesi kad dođeš, i knjige – a naročito one pergamente“ (2. Timoteju 4,9, 13). Ostali su ga napustili i neke stvari su mu nedostajale. Da, Pavle je želeo stvari kao što su odeća, knjige i društvo – ali znao je da bi se dobro osećao i bez njih, jer je njegov mir počivao u nečemu većem.
Baš kao kod Pavla, i naše zadovoljstvo može i trebalo bi da bude utemeljeno u našem zajedništvu s Isusom. Odbacimo svaku težnju, osim one da pripadamo njemu i da budemo njemu na raspologanju. Kad znamo Hrista i koliko je on divan – da nam je on sve u svemu, dragoceniji od srebra i zlata, lepši od dijamanata i da ništa što imamo ne može ni da se poredi s njim1 – naš pogled na okolnosti u kojima se nalazimo i merila našeg zadovoljstva biće potpuno preobraženi.
1. Lynn DeShazo, ”More Precious Than Silver“ (1982)
