Koncept sveštenstva i žrtvenog sistema je nama u savremenom zapadnjačkom svetu gotovo nepoznat, ali njegovo razumevanje je veoma bitno za hrišćanski život. Starozavetna praksa prinošenja životinje na žrtvu u Izrailju nije sistem koji je stvorio čovek u uzaludnom pokušaju da dosegne Boga i učini mu ljude prihvatljivima. Njen cilj je bio da pomogne Božjem zavetnom narodu da razume Božji karakter, očekivanja i čudo njegovog plana za otkupljenje (a ovako nam i danas pomaže). U svim nijansama žrtvenog sistema Bog je svoj narod usmeravao ka dovršenom i savršenom delu Gospoda Isusa Hrista, koji je trebalo da dođe i kao Prvosveštenik Božjeg naroda i kao jedina savršena žrtva prineta za taj narod.
U istorijskim okvirima, Izrailjev prvosveštenik je trebalo da potekne iz loze Arona, Mojsijevog brata, i bio bi smatran „najvišim između braće svoje“ (3. Mojsijeva 21,10). Taj čovek bi živeo u istim društvenim uslovima i s istim pritiscima i iskušenjima kao i svi ljudi koje je predstavljao, što bi mu pomoglo da ih zastupa s više saosećanja.
Ipak, dugo pre nego što je došao Isus, Irod Veliki i ostali vladari su prekinuli ovaj istorijski obrazac postavljanja prvosveštenika tako što su počeli sami da ga biraju. Nisu shvatali da uloga prvosveštenika nije čast koju dodeljuje čovek, već poziv koji upućuje sam Bog, baš kao što je to učinio sa Aronom. Prvosveštenici nisu smeli da predstavljaju političke vlasti; njihova uloga je bila da Božji narod predstave samom Bogu.
To je jedan od razloga zbog kojih je Isus najbolji prvosveštenik: on nije sam uzeo slavni prvosveštenički položaj, već ga je na njega postavio Otac. Priznao je: „Ako ja proslavljam samoga sebe, ništavna je moja slava; mene proslavlja moj Otac, za koga vi govorite da je vaš Bog“ (Jovan 8,54). On je savršeno izdržao sve teškoće s kojima se i mi suočavamo. Stao je pred svemoćnog Boga zbog naših greha, iako je sam bio bezgrešan. S duhom krotkosti, Isus nas usmerava ka pravednosti. Pošto je prineo savršenu žrtvu – u stvari, pošto je on sam bio ta savršena žrtva – vi i ja možemo da boravimo u Božjem prisustvu i sada i zauvek. Nijedan greh, patnja, razočaranje ili očaj ne mogu poreći tu slavnu istinu: imamo sveštenika, zauvek, i zato imamo i mesto kraj Boga, zauvek.
