Kad čitate Bibliju i njen opis hrišćanstva, a zatim pogledate sebe, da li se možda zapitate da li ste uopšte hrišćani? Znam da ja to radim.
Sigurnost koju imamo kao vernici i Božja ljubav prema nama ne zavise od naše sposobnosti da živimo po izvesnim hrišćanskim principima, već od onoga što je Hristos učinio za nas na krstu. Međutim, Biblija nas uči da u sadašnjosti tražimo dokaze svog spasenja. Ako smo stvarno Očeva deca, u našem životu će se videti ljubav prema drugima koja podseća na Isusovu ljubav prema nama.
Isus nas poziva da druge volimo ne zato što su nam lepi, simpatični ili su to zaslužili. Znamo da i Bog tako voli nas – ne zato što se trudimo da budemo ispravni, zato što smo mu korisni niti zato što imamo neke predispozicije. Ništa od toga ne može doprineti Božjoj ljubavi prema nama. Ne – „Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici“ (Rimljanima 5,8, naglasak dodat).
Najveća mera naše vere je, stoga, ljubav – ljubav koja će odraziti tu ljubav koju smo primili u izobilju. Mi se angažujemo u ljubavi agape – bezuslovnoj, požrtvovanoj – jer je ona izraz Božjeg karaktera i svega što je uradio za nas. Takvu ljubav pokazujemo i neprijateljima, ali ne zato što ne vidimo kakvi su, nego zato što znamo kakva je Božja ljubav prema nama. Isus kaže: kad vidimo druge kakvi zaista jesu – dakle, kad uvidimo njihovu ružnoću, inat, psovanje, mržnju i nespremnost da nam daju ono što nam duguju – to treba da prihvatimo kao stvarnost i da ih zatim volimo. Kad uvidite sve to neprijateljstvo, kaže Isus, želim da volite svoje neprijatelje.
Po prirodi nismo u stanju da pokažemo takvu ljubav. Međutim, razmislite koliko bi naša kultura bila promenjena kad bismo bili spremni da na uobičajene i neuobičajene načine pokažemo tu ljubav nalik Hristovoj, ljubav koja se trudi da pruži najbolje onima koji su se neprijateljski poneli prema nama. To bi, bez ikakve sumnje, bila prava revolucija.
