Svi pisci evanđelja govore o sličnim događajima iz Isusovog života, ali svako od njih naglašava neke druge detalje ili aspekte Isusovog identiteta.
Jovan je, između ostalog, imao nameru da istakne Isusovu vlast i pobedu upravo u trenucima kad je trebalo da bude vređan i ponižen. Razmislimo o Isusovom hapšenju u Getsimanskom vrtu: predao se dobrovoljno, ali s autoritetom, otkrivajući svoje veličanstvo Spasitelja sveta. Ljudi su jednom pokušali da ga na silu krunišu za cara, ali on se povukao znajući da svetovno carstvo nije njegova sudbina (Jovan 6,15). Sada, kad su ga vojnici okružili da bi ga oterali na krst, znao je šta će uslediti. Sigurno su očekivali opsežnu potragu za tim ozloglašenim drvodeljom iz Galileje. Umesto toga, on se dobrovoljno predao, s veličanstvenošću u glasu, s pogledom i stavom koji su samo doprineli važnosti tog trenutka. Nije ni čudo što „ustuknuše i padoše na zemlju“.
Kad se Isus predao onima koji će se kasnije prema njemu ponašati kao prema bogohulniku i zločincu, nije poricao ko je. Štaviše, predstavio se rečima koje govore o njegovom božanskom identitetu i autoritetu. Isus je upotrebio izraz „Ja sam“ ne samo da bi rekao vojnicima da je on Isus iz Nazareta, već i da bi se identifikovao kao onaj koji se pojavio Mojsiju iz gorućeg žbuna (2. Mojsijeva 3,14). To je isti izraz zbog kog je nekoliko meseci pre toga zamalo bio kamenovan (Jovan 8,58-59), jer je njime jasno potvrdio da je on nestvoreni, živi Bog.
Evo, dakle, Boga kako istupa, sprečava prijatelje da se odupru i dozvoljava neprijateljima da ga ubiju. Zašto? Kad je u vrtu iskoračio napred, Hristos nije samo štitio svoje učenike, već se brinuo i za svoj narod. Istupio je kao zamena za grešan ljudski rod, kao ispunjenje svega što je već dugo bilo najavljivano. Odlično je znao kuda ga vodi taj iskorak: „Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu“ (1. Petrova 3,18).
U toj kombinaciji dobrovoljne predaje i božanskog autoriteta, Hristos je napravio još jedan korak ka krstu, gde je njegova žrtva zaradila naše spasenje. Nije bežao od krsta, već je odlučno išao ka njemu. A to je učinio za nas.
To je čudo nepojmljivo
i stvar najdivnija:
Sin Božji siđe s neba,
umre i spase nekog kao ja.1
1. William W. How, “It Is a Thing Most Wonderful” (1872).
