Događaji koji su obeležili Isusovu smrt bili su uglavnom rutinski postupci u rimskom pravosuđu.
Suđenje, prebijanje, povorka sa izrugivanjem i bolno razapinjanje – sve je to rimskim vojnicima koji su učestvovali u pogubljenjima zločinaca bio uobičajeni posao. Međutim, ono što nije bilo uobičajeno jeste tama koja se usred dana spustila na ceo taj događaj (Matej 27,45). Kao da je Bog zatvorio oči nad ovom strašnom scenom. Ovo je bilo i rutinsko pogubljenje i najveća tačka preokreta u celoj večnosti.
Ono što ovaj događaj čini tako važnim jeste identitet čoveka koji visi na središnjem krstu: bio je to niko drugi do utelovljeni Bog. Morali bismo zauvek da budemo zadivljeni time:
S pravom sunce u mrak potonu
i njegovu slavu sad tmina menja,
kad tvorac Hristos glavom klonu
i umre zbog greha svog stvorenja.1
Pismo ne govori mnogo o Hristovoj fizičkoj patnji na krstu. Svakako je trpeo veliki fizički bol, ali „patnja njegovog tela nije se mogla porediti s patnjom njegove duše – to je bila sama srž njegove patnje.“2 Isus je u potpunosti doživeo sav bol i agoniju razdvojenosti od Boga Oca – fizičku, mentalnu i duhovnu. Sa čime god da se suočavate u svom životu, znajte da je Isus prošao kroz nešto još gore i da stoga razume kako se osećate. I ne samo to, već je taj nezamislivi bol istrpeo radi nas. Tek onda kad je kucnuo pravi čas, Hristos je trijumfalno objavio: „Svršeno je“ – tetelestai: dug je plaćen i zaboravljen.
Hristovo raspeće se često prikazuje slikom krsta koji je podignut visoko nad masom koja posmatra. Ipak, u stvarnosti, krst je stajao tako da su noge raspetog verovatno bile vrlo blizu zemlji. Isto tako, Hristovi život, smrt i raspeće ne stoje visoko iznad našeg života, već su mu blizu. Ali Isusova smrt nije bila obična smrt, već smrt koja obećava da će putem vere dati istinski život. Sve se menja kad razmislimo o onome što se tog dana desilo na krstu i kažemo sebi:
Za mene je ranjen, za mene je ranjen,
Tamo na krstu za mene je ranjen;
Slobodan sam i greh moj je rešen,
Sve zato što Isus za mene je ranjen.3
1. Isaac Watts, “Alas! and Did My Savior Bleed?” (1707).
2. George Swinnock, “The Christian Man’s Calling,” u The Works of George Swinnock, M.A. (James Nichol, 1868), 1. tom, str. 194.
3. W. G. Ovens, “Wounded for Me” (1931).
