Da li vam se dešava da se ujutru, dok čitate, gledate ili slušate vesti, osetite sićušno? Da li se ikada pitate: „Zna li Bog ko sam ja i gde sam? Zašto bi Tvorac svega što postoji uopšte bio zainteresovan za mene?“
Vi i ja smo sasvim obični – a na osnovu toga prebrzo zaključujemo da je „običan“ isto što i „beskoristan“. Međutim, Rutina i Nojeminina priča otkriva nam nešto drugo. U njoj otkrivamo nadmoćnu Božju ruku koja se stara o nama i na delu je u našem svakodnevnom životu. On zna i stalo mu je, on nas održava u životu i brine se o nama.
Rutin izveštaj o tome kako se Bog pobrinuo za nju započinje jednom greškom. Elimeleh je doneo kobnu odluku da napusti Vitlejem u kome je vladala glad i da se sa ženom i dva sina preseli u napredniji Moav. Ipak, tamo su umrli i on i sinovi.
Elimeleha je na selidbu naterao ili očaj ili nezadovoljstvo ili nepoverenje. Šta god da je bilo u pitanju, Pismo nam odlukom koju je doneo ilustruje da naša lakomislenost ne može stati na put Božjem proviđenju. Čak i kad s pogrešnim stavom odreagujemo na neke okolnosti – kad, metaforički rečeno, odemo iz zemlje koju nam je Bog obećao – on i dalje može da ostvari svoje planove. Kada smo u iskušenju da se uplašimo da nas je zbog nekih naših grešaka Bog prevideo, možemo biti mirni jer se on stara za nas, a njegovo proviđenje prevazilazi i naše najveće – ili pak najmanje – pogrešne korake.
Da li ste već videli Boga na delu u svom uobičajenom, svakodnevnom životu? Da li ste videli kako deluje uprkos vašim greškama? Ili ste prihvatili laž da Bog deluje samo na spektakularan i natprirodan način i to samo onda kad smo mu najposlušniji?
Kad nam je pogled usmeren samo na natprirodno, onda nam promiče Božja slava u uobičajenim stvarima – u činiji s jabukama na stolu, ukusnom obroku, cvrkutu ptica, razgovoru s prijateljem, mesečini koja se probija kroz oblake. Kad pretpostavimo da je Bog na delu samo onda kad smo dobri, propuštamo Božju blagodat koja deluje preko grešnika – u razgovoru o Hristu sa komšijom, u pokajanju roditelja koji je bio nestrpljiv sa detetom, u molitvi za nekoga zbog koga smo bili zabrinuti i nismo mogli da zaspimo. Za Rutu i Nojeminu, prizor polja zrelog ječma bio je, u jednom smislu, nešto sasvim uobičajeno – međutim, to je u suštini bila objava Božjeg staranja o njima. Bilo je grešaka, bilo je tuge, ali žetva ječma im je pokazala da Bog sve zna i brine se o njima.
Bog se nije promenio. Iako se stara o celom svemiru, on posmatra mene i vas i govori nam: Znam te. Tvoje ime mi je ispisano na dlanu. A kao što sam se brinuo o Nojemini i Ruti, brinem se i o tebi (vidi Isaija 49,16). Bog pomaže svojoj deci i vodi ih. Neka vam to saznanje uteši srce i donese mir na današnji dan – koliko god on uobičajen bio.
