Kad deca urade nešto loše, obično od roditelja traže oproštaj. Kad ga dobiju, onda kažu: „Znam da nisam bio u pravu, ali… postoje razlozi zašto sam to uradio.“ Nešto slično vidimo kod proroka Jone. Bog mu je oprostio, podigao ga je i vratio na put, ali Jona je i dalje pokušavao da opravda svoju neposlušnost. Bio je ljut, raspravljao se i molio, sve u isto vreme – a to baš i nije lako!
Da li ste primetili koliko on u toj raspravi govori o sebi? Taj govor je uglavnom u prvom licu (što nam govori da je u srcu bio previše okrenut sebi), pošto je svoj slučaj postavio na temelju „moja reč protiv Gospodnje“. Lakomisleno je pretpostavio da bolje od Boga zna šta je dobro.
Jonino nezadovoljstvo ima temelje i u dvostrukim aršinima. Iako je ne tako davno i sam zadobio Božje saosećanje i milost, smatrao je da je Bog pogrešio što je istu tu milost pokazao onima za koje je on, Jona, smatrao da nema leka ni otkupljenja.
Za Jonu je Božja neograničena blagodat predstavljala veliki problem. Bio je ljut zbog Božjih postupaka koje nije mogao da shvati niti odobri. Ali Gospod je još davno izjavio: „Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim“ (2. Mojsijeva 33,19). Božanska blagodat koja se daje grešnicima nikada se ne može objasniti. Ona nema razlog, već jednostavno odražava Boga.
Odgovarajući na Joninu reakciju, Gospod ga nije pitao da li je ljut, nego da li ima prava da se ljuti. I to je glavno pitanje: da li Jona – predstavnik naroda kome je, čak i kad bi zalutao, Bog bio naklonjen i neko ko je u svojoj neposlušnosti lično upoznao spasonosnu Božju ruku – ima valjanu osnovu da prigovara Božjoj samilosti prema drugima? Odgovor je jasan: nema. Ni mi nemamo prava da dovodimo u pitanje kako i kome pruža milost ili kako upravlja stvarima i događajima dok spasava svoj narod i proslavlja svog Sina.
Ako primetimo da smo ljuti na Boga i gunđamo zbog načina na koji ostvaruje svoje planove, to je zato što smo zaboravili koliko smo nedostojni njegove blagodati. To može da bude opasno: ne smemo da postanemo toliko tolerantni prema sopstvenoj neposlušnosti da pomislimo da nam Božja naklonost i blagoslovi prirodno pripadaju. Svakog dana sve dobijamo po blagodati. Jedino kad shvatimo kolika je ta blagodat, bićemo u stanju da se radujemo izobilju Božje milosti koju Bog pruža svojim nedostojnim slugama.
