Kad nam se učini da naša kultura sve odlučnije okreće leđa evanđelju i sve se žešće protivi tvrdnjama Pisma, sasvim je prirodno da se zapitamo: šta ćemo sad? Naš odgovor ne treba da bude zasnovan na tome šta nam je najlakše da uradimo, nego na onome što Biblija kaže.
U ranoj crkvi društveni preokreti nisu bili ništa čudno. Znajući da se u Hristovoj smrti i vaskrsenju mogu naći nada i spasenje, Petar je na praznik Pedesetnice propovedao bez ikakvog straha, i to samo nekoliko nedelja nakon što je porekao da poznaje Isusa i da je njegov sledbenik (Dela 2,1-41). Hrabre propovedi Petra i drugih apostola dovele su do brzog rasta crkve – ali i do nevolja i progonstava vernih (stihovi 1-22).
Stoga nismo iznenađeni kad čitamo da su se pomolili Bogu. Znali su da će im se ljudi usprotiviti i molili su se – sa znanjem, biblijski i smelo.
„I sad, Gospode…“ Kad bi nas neko zamolio da dovršimo tu molitvu, verovatno bismo tražili od Boga da ukloni pretnju, utiša protivnike i sačuva nas od progonstava. Međutim, prvi vernici se nisu molili za to, nego da im Bog omogući da objavljuju evanđelje „potpuno slobodno“.
Ta molitva je uvek dobrodošla. Crkvi Isusa Hrista trenutno je jednostavno potrebna duhom ispunjena hrabrost u čijem je središtu sam Hristos. Živimo u kulturi koju oblikuje nepovezana mešavina mišljenja i tenzija. Bog nas u takvom okruženju poziva da istupimo i kažemo: „Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje“ (Rimljanima 1,16). Dok to činimo, trebalo bi da se prisetimo da je u samom središtu evanđelja krst. Ako želimo da slobodno javljamo reč, onda ćemo, Isaijinim rečima, objaviti da na krstu Isus „bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našeg mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo“ (Isaija 53,5). Kao što Riko Tajs ističe, treba da budemo dovoljno hrabri da preskočimo prepreku bola i rizikujemo neprijateljstvo onih koji se ne slažu s nama kako bismo našli glad među onima u kojima je Gospod već na delu.1
Celo evanđelje je dato celoj crkvi kako bi zadobila ceo svet. Nije važno da li ste muzičar, inženjer, poljoprivrednik ili apotekar; Bog svakome od nas nalaže da javljamo njegovu reč, tajnu evanđelja.
Da li želite da budete dovoljno hrabri da se molite za hrabrost? Ne za lagodan, prijatan, zdrav ili ugledan život, već za život svedočenja? Da li će ta molitva rane crkve postati i vaša, da li ćete tražiti da vas ispuni Božji Duh da biste, bez obzira na cenu, slobodno širili njegovo evanđelje sa svetom kome je istina očajnički potrebna?
