Kako bi to trebalo da se stalno radujemo? Da li je to uopšte izvodljivo? Ili ovaj podsticaj da se radujemo svagda u Gospodu treba da shvatimo kao donekle preteranu izjavu koju Pavle nije smatrao ostvarljivom u životu hrišćanina? Ne, nikako! Pavle je mislio baš to što je rekao. Kao vernici treba da se radujemo uvek.
Jedan od razloga zbog kojih nam ovaj poziv tako teško pada je to što o radosti obično razmišljamo na isti, pogrešan način na koji razmišljamo i o ljubavi – naime, mi je smatramo proizvodom naših osećanja, umesto slugom naše volje. Kad je tako posmatramo, radost je rezultat naših okolnosti i osećanja, a s takvim stavom možemo da se radujemo samo kad se osećamo dobro, kad sunce sija i kad nam sve ide naruku.
Ali Biblija misli upravo to što govori kad nam kaže da se stalno radujemo – čak i onda kad život nije onakav kakav želimo, kad se nad nama navlače oblaci i kad smo tužni. Zato bi trebalo najpre da se potrudimo da shvatimo tu radost.
U 3. glavi Knjige proroka Avakuma čitamo kako prorok drhti zbog dana nevolje koji je sve bliži (3,16). Od svih osećanja, Avakum je mogao da oseti samo paniku. Ipak, umesto da se preda brizi, osećanja su ustupila mesto onome što je znao o Bogu koji se brine za njega. U snazi takvog ispravnog razmišljanja, Avakum je zaključio: „Jer smokva neće cvasti, niti će biti roda na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti, i njive neće dati hrane, ovaca će nestati iz tora, i goveda neće biti u oboru. Ali ću se ja radovati u Gospodu, veseliću se u Bogu spasenja svog“ (stihovi 17-18, naglasak dodat). On nam pokazuje da je moguće radovati se uvek – čak i usred velikih iskušenja i snažnog bola – onda kad naša radost ne zavisi od spoljnih faktora, već samo od Boga.
Božji plan je da njegovo otkrivenje – ono što je obznanio o sebi u svojoj reči i tvorevini – oblikuje i informiše naše misli. Kako je naučnik iz 16. veka Johan Kepler to lepo rekao, treba da „čitamo Božje misli“. Kad naučimo da razmišljamo ispravno, bićemo u stanju da i osećanja dovedemo u ravan sa razmišljanjem.
Kad je utemeljena u Božjem nepromenljivom karakteru, naša radost više nije zarobljena u nama i našim okolnostima. Da, svakodnevna razočaranja i teškoće će joj svakako stajati na putu, ali je neće ugušiti. Ako se našoj radosti danas ispreči neka nevolja, možemo se setiti ovih reči:
Moj Gospode i Bože, o tebi ovo znam
što dušu mi smiruje i daje radosti:
Ti si moje zdravlje, palica i štap;
Kad se na te oslonim, jak sam i u slabosti.1
