On nije ovde, vaskrsnuo je
Kris Dunato
Do tog prvog Božića, on je od večnosti postojao kao Božiji Sin i drugo lice Svetog Trojstva. Bio je Božiji radosni posrednik u svemu što je stvoreno, (Jvn. 1,3; Kol. 1,16; Jev. 1,2), i onaj koji je od početka u svakom trenutku održavao svemir (Kol. 1,17; Jev. 1,3).
A onda je došla velika promena. Reč je postala telo (Jvn. 1,14). Bog je postao čovek. Sam Stvoritelj je došao kao stvorenje; Autor je postao lik svoje priče. Bez da je izgubio išta od svog božanstva, uzeo je na sebe puninu ljudske prirode.
U samom srcu onoga što slavimo na Božić nalazi se veličanstvena istina koju nazivamo „utelovljenje“. To znači da je Božiji Sin, sam Bog, postao čovek — uzeo naše telo, krv i sve aspekte čovečnosti. Božić je trenutak kada se ljudska priroda dodaje božanskoj, kako bi nas spasao od naše duhovne pobune i darovao nam večnu radost za koju smo stvoreni.
To je slavno otkrivenje, ali ujedno i velika tajna. Najveća tajna u celokupnoj istoriji predstavlja pitanje kako je Bog postao potpuno čovek, a pri tome nije prestao da bude potpuno Bog — kako je Bog, u svoj punoći božanstva, sjedinio sebe sa potpunom čovečnošću. Istorija crkve ovaj pojam naziva „ipostasnim sjedinjenjem“ — spojem dveju različitih priroda u jednoj nerazdeljivoj ličnosti („ipostas“ je zapravo uzvišeniji termin za „ličnost“). Isus je u potpunosti Bog i u potpunosti čovek u jednoj čudesnoj ličnosti.
Upravo to jedinstvo Boga i čoveka u Isusu jeste ono što nam omogućava naše sopstveno sjedinjenje sa Bogom kroz njega. Međutim, najveća tajna nije naše sjedinjenje sa Bogom kroz veru (isključivo po milosti i delovanjem Svetog Duha), već Božije sjedinjenje sa nama u osobi Hrista.
„To jedinstvo je toliko savršeno“, kaže D. A. Karson, „da iako poseduje dve prirode, on je samo jedna osoba“. To je gotovo previše dobro da bi bilo istinito. Stoga, dodaje Rasel Mur: „Isus zaista deli s nama sve ono što znači biti čovek“.
Kada pitate Mura o Hristovoj ličnosti, njegov odgovor će vas posetiti na stihove iz Jevrejima 2,11-14 koji govore o Isusovoj čovečnosti.
„Evanđeoskim hrišćanima je često teško da pojme Isusovo čovečanstvo“, kaže on. Mi brzo i lako prihvatamo Hristovo božanstvo — barem mi koji se držimo pravoverja. Od prvog dana smo naučeni da je Isus Bog. ’Razumemo njegovo božanstvo. Ali, on je takođe bio i jeste stvarni i istiniti čovek’.”
Mur nas podseća na „četiri okvira“ koja potiču sa ranih crkvenih sabora i čuvaju nas od zablude kada je reč o ovoj velikoj božićnoj tajni u osobi Hrista: on je 1) potpuno Bog, 2) potpuno čovek, 3) jedna osoba u 4) dve prirode.
Jedna od teškoća za ljudski um u svemu ovome jeste sklonost da božansko i ljudsko posmatramo kao pojmove koji se međusobno isključuju. Možemo pomisliti: ako je „postao čovek“, mora da je u nekom smislu prestao da bude Bog. Onda naiđemo na tekst poput onog u Poslanici Filipljanima 2,7, gde piše da je on „sebe učinio ništavnim“, pa se zapitamo: „Da li je on to sebe lišio božanskih svojstava?“ Karson odgovara:
„Taj izraz se ne odnosi na to čega se on lišio; to je slikoviti način da se kaže kako je postao niko i ništa, kako je sebe potpuno unizio, ne samo time što je postao ljudsko biće, već time što je išao do samog kraja — do poniženja, sramote i mučenja na krstu. To govori o neuporedivom, nezamislivom i neopisivom samoponiženju u tome da postane čovek, a zatim ne samo sluga, već sluga koji umire na krstu.“
Utelovljenje ostaje velika tajna, ali Sveto pismo ne ostavlja sve zagonetnim. Iz naših razgovora sa Karsonom i Murom izdvajamo tri važne pouke koje ova, inače tajanstvena, doktrina otkriva:
„Te dve prirode ne umanjuju jedna drugu“, kaže Karson. „On je istinski čovek, sa svime što to podrazumeva, i istinski Bog, sa svime što to podrazumeva, u dvema prirodama koje zadržavaju svoju različitost, čak i dok u isto vreme insistiramo da su toliko sjedinjene da on jeste samo jedna ličnost. Upravo je takav jezik neophodan kako bi se očuvali svi različiti glasovi Novog zaveta koji doprinose tome da se na sažet način adekvatno objasni ono što Biblija govori o Isusu kao Bogočoveku.“
Ova pouka o ličnosti Hrista – da su punoća božanstva i punoća čovečanstva komplementarne – pruža nam uvid i u druge zapanjujuće, višedimenzionalne stvarnosti, kao što su božansko-ljudsko autorstvo Svetog pisma, i božansko-ljudski odnos između suverenosti Božije i odgovornosti čoveka.
Mur pominje Isusove tri decenije kao „čoveka iz radničke klase iz malog i nevažnog mesta“. Godina za godinom njegovog tihog života, pre nego što je stupio u „javnu službu“, služe kao čudesna potvrda i posvećenje naših običnih i neupadljivih života. To što je postao čovek takođe ističe neverovatnu vrednost, privilegiju i dostojanstvo čovečanstva kao vrhunca Božijeg stvaranja, čak i iznad anđela.
Ove „stvari koje su vam sad objavljene preko onih koji vam propovedaše evanđelje“ jesu „stvari u koje anđeli žude da zavire“ (1. Pet. 1,12). Na prestolu svemira sada ne sedi anđeo, već čovek (Jev. 2, 9). Kakva zadivljujuća blagodat — to što se Isus „ne stidi da nas nazove svojom braćom“ (Jev. 2, 11).
Postavši čovek, on je za nas postao vidljiva slika nevidljivog Boga (Kol. 1,15). On je odsjaj slave svoga Oca (Jev. 1,3). Naša „svetlost poznanja Božije slave“ dolazi nam „u osobi Isusa Hrista“ (2. Kor. 4,6), i on je jedina „svetiljka“ koja će davati svetlost Božije slave u novom stvorenju, gde neće biti potrebe ni za suncem ni za mesecom (Otk. 21,23).
Zato, kaže Mur, moliti se „u Isusovo ime“ nije nikakva magična formula. „Isus je jedini čovek koji ima pravo da pristupi Bogu.“ Ko se može popeti na Goru Gospodnju? — pitanje je iz Psalama 24. Konačni odgovor glasi: Isus je jedini koji u potpunosti ispunjava taj zahtev, a samo u njemu se i mi možemo popeti.
Najveća tajna Božića ujedno je i njeno najveće otkrivenje. „Bog se zauvek sjedinio s nama“, kaže Mur. „Bog se zauvek poistovetio s nama.“
