Četiri laži o introvertnim ljudima

Ja sam introvertna. Većina ljudi koja me ne poznaje dobro ne bi to pretpostavila o meni, ali to je istina. Sa praktične strane, to što sam introvertna znači da uopšteno više energije primam dok provodim vreme u osami nego sa ljudima i da mi više prija okruženje sa manje nadražaja. Osećam se veoma živom u tihoj, praznoj sobi. Na spektru introvertnosti i ekstrovertnosti nalazim se negde blizu sredine, ali ipak izrazito naginjem prema introvertnoj strani.

​ Proces razumevanja introvertnosti i način na koji je ona izražena u mom životu istovremeno je i ogromno olakšanje i stalan izvor sumnje i briga. U svojoj svakodnevnoj stvarnosti, usredsređena sam na ljude i spoljašnje nadražaje. Udata sam za ekstrovertnog čoveka, imamo četvoro dece i živimo u urbanom okruženju. Naš dom i okolina su zabavni i energični – nisu baš primeri niskog nadražaja. Moj suprug je pastor velike crkve, a sarađujemo i sa mnogim crkvama i službama širom sveta; posledica toga je da su i naši društveni krugovi veliki i složeni. Da bude još komplikovanije, moji duhovni darovi se često javno izražavaju kao (ne urođene) društvene veštine koje sam uspela da naučim i praktikujem vremenom. Te stvarnosti, u kombinaciji sa mojom definitivnom potrebom za tišinom i samoćom, često su činile da i ja i drugi budemo zbunjeni u vezi sa tim ko sam ja zapravo.  
Najviše sam u iskušenju da verujem u laž da je način na koji me je Bog stvorio nedosledan sa životom kakav me poziva da živim. Logičan zaključak te laži jeste da radost i zadovoljstvo nisu mogući i da je stalna frustracija neizbežna. 
Bilo mi je potrebno neko vreme da otkrijem i artikulišem tu laž pod slojevima straha, sumnje i nesigurnosti koju je ona proizvodila. Znala sam da se takva verovanja ne slažu sa Božijim karakterom i obećanjima, ali bila je potrebna duboka uronjenost u istinu Božije Reči da bi moj um bio obnovljen i da bi ta prevara bila razotkrivena. Vremenom sam otkrila neke suptilne i manje suptilne pretpostavke koje sam nenamerno stekla .

1. Ekstrovertnost je biblijski ideal
Nema sumnje da naša kultura naginje ka idealizovanju ekstrovertnosti. Često se smatra da je vredno ugledati se na one ljude kojima su svojstvene dobre socijalne veštine, koji cvetaju u atmosferi žurke i koji odišu samopouzdanjem kada se sreću sa novim ljudima. Provela sam mnoge godine pitajući se zašto je ćaskanje za mene tako neprijatno kada mojim prijatelje izgleda tako jednostavno. U nekim crkvama, prikladna usmerenost na život zajednice može nenamerno davati prednost onima kojima je najprijatnije u društvu, koji brzo dele svoje misli i osećanja, i za koje je najverovatnije da će prirediti zabavu. Međutim, ne postoji biblijski presedan za idealizovanje ekstrovertnosti, kao što ne postoji ni ideal introvertnosti. Znam ekstrovertne ljude koji se osećaju osuđeno jer njima mirno okruženje i osama donekle odvraćaju pažnju. Za njih je teško da izbegnu da se porede sa introvertnijim, zamišljenijim tipovima ljudi i da izbegnu da svoju borbu pripišu nedostatku discipline, a zapravo okruženje koje nam je ugodnije ima  veoma malo veze sa disciplinom.
Poređenja ne pomažu, a ne pomaže ni uzdizanje ideala kojeg Biblija ne uzdiže. Telo Hristovo uključuje ljude koji se nalaze na svim tačkama spektra introvertnosti i ekstrovertnosti, i ničiji doprinos nije važniji od doprinosa nekog drugog. Svi smo odgovorni da provodimo vreme i u privatnosti i u zajednici sa Bogom i sa drugima dok proslavljamo Boga, proučavamo, molimo se, služimo. Uspostavljanje kulturološkog standarda koji se ne poklapa sa biblijskom istinom destruktivno je i za pojedince i za telo Hristovo.

2. Introvertni ljudi ne vole ljude
Ovo je možda laž koja mene najviše boli. Duboko mi je stalo do ljudi, ali mi je potrebno vreme u samoći da ‘napunim baterije’ da bih mogla da im dam najbolje od sebe. Bile su mi potrebne godine da to počnem da smatram dobrim upravljanjem onime što mi je dato umesto nekom manom koju trebam da promenim. Zapravo, a možda i ironično, glavna stvar koja me je sprečavala da ljude volim na dobar način upravo su bili moji pokušaji da budem nešto što nisam. Što sam više pokušavala da budem ona ‘glavna devojka na zabavi’, koja bezgranično ugađa drugima, a pritom ne razmišlja o tome da treba da se okrepi posle toga, to sam imala manji kapacitet da volim ljude kako treba.
Svi imamo odgovornost da budemo poslušni biblijskoj zapovesti da ljude volimo požrtvovano, da živimo gostoprimivo i darežljivo. Korišćenje introvertnosti kao izgovora za izolaciju jeste izbegavanje odgovornosti. Međutim, ne postoji samo jedan ili čak deset ‘ispravnih’ načina da se ljudi vole. Naučila sam da budem bolja u ćaskanju i razgovorima sa strancima, jer je to važno i neophodno, ali to nikada neće biti moja najveća prednost. Vremenom mi je postalo mnogo prijatnije da otvorim dom za manje i veće grupe ljudi, kako na planirane tako i na spontane načine, ali odlazak na kafu sa jednom ili dve osobe uvek će biti oblast u kojoj se najbolje osećam. Iako prihvatam svoju Bogom danu introvetnost, i dalje dozvoljavam sebi da budem fleksibilna ili da se nađem u neugodnoj situaciji. Ipak, strastveno tragam za prilikama u kojima ljude mogu da volim doboko svojim darovima i životom, a zatim da ponizno preuzmem odgovornost za to kako za mene izgleda odmor.

3. Provođenje vremena u samoći je sebično i popustljivo prema sebi 
Ovo je jedna tvrdnja koja može biti istinita. Ako je moj izbor da budem sama pre svega da služim sebi i da se povećam usredsređenost na samu sebe, to je problem. Ipak, dugo sam verovala da je samoća radi molitve, proučavanja Biblije ili slavljenja Boga neophodna, a da sve više od toga verovatno nema nikakvu svrhu. Međutim, od tada sam doživela velike dobrobiti kroz razne samostalne aktivnosti. Samoća sama po sebi nije suštinski korisna ili štetna, ali je svrha ključna. Mogu sama da odem na trčanje da razbistrim um i da uživam u Božijim darovima prirode, ili sa druge strane da se grešno odvratim od nečega sa čime treba da se suočim. Mogu da sedim sama u kafiću da bih duboko razmišljala o životnim događajima, ili da bih brinula o stvarima koje su izvan moje kontrole. Kada sarađujem sa načinom na koji me je Bog sazdao, i kada svoju samoću predam njemu, on je koristi da osveži moju dušu često na neočekivane i snažne načine.

4. Introverstnost je nekompatibilna sa darovima podučavanja i vođstva
Prošle godine, nakon što je jedan poznanik gledao mene i mog muža kako timski podučavamo hiljadu ljudi, dobrodušno je pomenuo kako je nemoguće da sam ja introvertna. Znam da je to mislio kao dostignuće, i ja sam takođe razumela njegovu zbunjenost. Ljudi koji su sigurni i sposobni pred velikom publikom ne uklapaju se baš u stereotip introvertnih ljudi. Iako je isitna da mnogim introvertima nije prijatno pred ljudima, meni jeste. Ne znam da li je jedan deo toga zbog mog prirodnog karaktera, darova, ili godina učenja muzike, pozorišta, kao i godina podučavanja, verovatno nije ni važno. Ono što znam jeste da, kada se adrenalin smanji nakon takvih događaja, potrebna mi je tišina i samoća da napunim baterije. Žarko me interesuje podučavanje Božije reči i volim da dobijem priliku da svoje darove koristim u toj oblasti, ali mi je jednako važno da preduzmem neophodne korake da napravim prostor za miran odmor. Po Božijoj milosti učim da svoje javnije i privatnije strane ne posmatram kao nekompatibilne ili neautentične, već kao uravnotežene jednu sa drugom. 
​
Uz to, moje veštine vođstva se ne izražavaju na isti način kao kod mog ekstrovertnog muža. Imam tendenciju da najbolja budem na mestu gde mogu više da razmišljam. Moja kreativnost cveta, a moje ideje dolaze do izražaja kada imam vremena da budem sama, više nego kada na brzinu smišljam ideje sa drugima u visoko dinamičnom okruženju. Pošto nema jednog modela vođstva koji pristaje svima, našim crkvama najbolje služimo kada za stolom ima jednako mesta i za ekstrovertne i za introvertne vođe. Prihvatanje stvarnosti mog Bogom danog karaktera za mene je bio proces posvećenja. Morala sam da se pokajem za to što sam ugađala ljudima i to što sam pokušavala da budem nešto što nisam. Morala sam da ponizno priznam svoje granice i slabosti i da živim u Božijoj snazi umesto u svojoj. Na kraju, suština tog procesa jeste Bog i njegovo carstvo, a ne ja. Što više odmaram u tome da me on milostivo prihvata u Isusu, to se slobodnijom osećam da budem ono što jesam njemu na slavu. To je ono mesto na kome obiluju radost i zadovoljstvo.