Bog radi ono što mu je po volji

Ovaj stih nas uči da kad god Bog nešto čini,  on čini što mu se svidi. Nikad Bog nije primoran da radi nešto što prezire. Nikad sateran u ćošak, gde bi mu jedini izlaz bio da radi ono što mrzi da radi. On radi sve što mu se svidi. I zato mu se, na neki način, sviđa sve što radi.

To bi trebalo da nas podstakne da se Bogu klanjamo i da uzvisujemo njegovu potpunu slobodu – jer on uvek deluje slobodno, kako hoće, onako kako mu nalaže njegovo sopsteno uživanje u radu.

Bog nikad ne postaje žrtva okolnosti. Nikad nije nateran u situaciju u kojoj bi uradio nešto što ga neće obradovati. Boga se ne može prevariti ni uhvatiti u zamku ni saterati u ćošak ni prisiliti.

Čak i kad je u jednom trenutku istorije uradio ono što je za Boga, na neki način, bilo najteže da uradi, „da ne poštedi svoga Sina”  (Rimljanima 8:32), Bog je bio slobodan i uradio je ono što je po njegovoj volji. Pavle kaže da je Hrist, umrevši na krstu, „samoga sebe predao za nas, kao mirisan prinos  i žrtvu Bogu” (Efescima 5:2). Najveći greh i najveća smrt i najteže delo Božije – i  to je, na neki nama teško razumljiv način, Ocu bilo po volji.

Na putu do Golgote Isusu su bile na raspolaganju legije anđela. „Niko moj život ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem” (Jovan 10:18). Sam od sebe, kako on želi – „zbog radosti koja mu je sledovala” kako piše u Jevrejima 12:2 (NSP). U tom jedinom trenutku u istoriji sveta u kome je izgledalo da je Isus u zamci, on je zapravo vladao situacijom; uradio je upravo ono što je hteo – umro je da bi proslavio svog Oca opravdavši bezbožne ljude kao što smo vi i ja.

Stoga, zastanimo i sa strahopoštovanjem, u čudu, zadrhtimo pred njim. Jer samo zato što: „Na nebesima je naš Bog, on čini što mu se svidi,” mi možemo da slavimo Gospodnju suverenost, i da imamo  spasenje kroz Hristovu smrt za nas.