Dela kojima se ponosimo naspram ponizne vere

Razmotrimo razliku između srca koje „veruje“ i srca koje „deluje“.

Srce koje deluje hrani se pohvalama da je postiglo nešto u svojoj snazi. Ono će pokušati da se popne na okomitu stenu, da preuzme dodatne dužnosti na poslu, rizikuje život na bojnom polju, s mukom istrči maraton, da nedeljama posti − sve to radi zadovoljstva koje oseti kad snagom svog tela ili volje savlada neki izazov.

Srce koje voli da deluje može da ode i u drugom smeru tj. da svoju ljubav prema nezavisnosti i želju da samo upravlja svojim životom i dostignućima pokaže tako što će se pobuniti protiv ljubaznosti, poštenja i moralnosti (Galatima 5:19-21). Ali bez obzira na to da li je osoba nemoralna ili pak poziva na sveti rat protiv nemorala − reč je o istoj usmerenosti na sopstvene ciljeve i uzdizanje sopstvenih dela. Zajednički imenilac su sopstveni ciljevi, oslanjanje na samog sebe i uzdizanje samog sebe. U svemu tome, ovakvo srce je srećno zato što voli da bude samopouzdano, samostalno i − ako je moguće − da pobeđuje.

Srce vere je radikalno drugačije. Kad gleda u budućnost, njegove želje nisu ništa manje jake, ali ono želi nešto drugo, a to je potpuno zadovoljstvo u doživljaju svega što je Bog za nas u Isusu.

Ako „dela“ zadovoljstvo doživljavaju kad savladaju prepreku, „vera“ uživa zato što oseća da je tu prepreku savladao Bog. Dela čeznu za radošću koju osećamo kad nas uzdižu kao sposobne, jake i pametne. Vera čezne za radošću koju osećamo kad vidimo da se Bog proslavlja zbog svoje sposobnosti, snage, mudrosti i milosti.

U svom religijskom obliku, dela prihvataju izazove moralnosti, velikim trudom savladavaju sve prepreke i nude svoju pobedu Bogu u zamenu za njegovo odobravanje i nagradu. I vera prihvata izazove moralnosti, ali samo kao priliku da postane oruđe Božje sile. Kad pobedi, vera se raduje jer sva slava i hvala pripadaju Bogu.