U svakom hrišćaninu živi Sveti Duh. Apostol Pavle je rekao: „Ko pak nema Duha Hristova, taj njemu ne pripada“ (Rimljanima 8:9). Duh nam je došao čim smo uzverovali u Božja krvlju kupljena obećanja, a na isti način nam i dalje dolazi i radi u nama.
Pavle zato u Galatima 3:5 postavlja retoričko pitanje: „Koji vam, dakle, daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri?“ Odgovor je: „Zato što ste čuli propoved o veri“.
Duh je, dakle, došao prvi put, i nastavlja da dolazi posredstvom vere. Šta god da učini u nama i preko nas, učinjeno je zahvaljujući veri.
Ako ste kao ja, možda tu i tamo čeznete za moćnim delovanjem Svetog Duha u životu. Možda vapite Bogu da izlije Duha u vaš život, vašu porodicu, crvku ili grad. Takvi vapaji su ispravni i dobri. Isus je rekao: „Koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ga mole!“ (Luka 11:13).
Ipak, u životu mi se najčešće dešavalo da, usled manjka vere u specifična Božja obećanja, ne umem da se dovoljno otvorim Duhu tako da u meni deluje u punini. Pritom ne mislim samo na obećanje da će Duh doći onda kad to zatražimo. Mislim i na sva druga dragocena obećanja koja se ne odnose direktno na Duha već, recimo, na to da će se Bog postarati za moju budućnost: „ A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu“ (Filipljanima 4:19). Božji Duh nam dolazi neprekidno i silno upravo putem specifičnih činova vere, u specifičnim obećanjima za specifične situacije. Da li mu upravo sada verujem da će učiniti ono što je obećao?
Baš to nedostaje životu mnogih hrišćana dok traže silu Duha u svom životu. Duh nam se daje kad čujemo propoved o veri (Galatima 3:5) − veri ne samo u jedno-dva obećanja o samom Duhu, već o Božjem prisustvu koje zadovoljava našu dušu i koje će za nas biti i uraditi sve što nam je potrebno.
