Šta je temelj našeg praštanja braći i sestrama u Hristu koji se pokaju?
Naša moralna ozlojeđenost zbog strašne nepravde koja nam je nanesena neće jednostavno nestati ako je počinilac hrišćanin. Štaviše, tada se osećamo još više izdano, a jednostavno „izvini“ nam često deluje krajnje nesrazmerno s bolom i ružnoćom prestupa.
Ali u ovom slučaju reč je o braći i sestrama hrišćanima i obećanje Božjeg gneva protiv onih koji su nam zgrešili ne važi, jer „nema osude za one koji su u Hristu Isusu“ (Rimljanima 8:1). „Jer nas Bog nije odredio za gnev, nego da stečemo spasenje posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Solunjanima 5:9). Kad to znamo, čini nam se da će se izvući nekažnjeno!
Kako da se uverimo da će pravda biti ispunjena − da se hrišćanstvo ne šali s ozbiljnošću greha?
Treba da se okrenemo Hristovom krstu. Sve nepravde koje su nam naneli istinski vernici osvećene su Isusovom smrću. To je rečeno u jednostavnoj ali zapanjujućoj činjenici da su svi gresi celog Božjeg naroda položeni na Isusa. „Gospod pusti na nj bezakonje svih nas“ (Isaija 53:6; 1. Petrova 2:24).
Hristova patnja je bila prava Božja kazna i nadoknada za svaki bol koji su nam naneli brat ili sestra u Hristu. Samim tim, hrišćanstvo ne shvata greh olako. Ono ne sipa so na našu ranu.
Naprotiv, ono shvata greh toliko ozbiljno da je Bog, kako bi to ispravio, dao da njegov rođeni Sin pati više nego što bismo mi ikoga mogli da nateramo da pati zbog onoga što nam je učinjeno. Ako nastavimo da se ljutimo na nekog vernika, time tvrdimo da Hristov krst nije dovoljna naknada za grehe Božjeg naroda. To je uvreda za Hrista i njegov krst kakva nam nije potrebna.