Spasonosna vera nije samo verovanje da nam je oprošteno. Ona uviđa koliko je greh strašan, a zatim, gledajući na Božju svetost, pomaže duhu da shvati da je Božji oproštaj neizrecivo slavan i lep. I nije da ga jednostavno primamo; mi mu se i divimo. Zadovoljni smo našim novim prijateljstvom s tako velikim Bogom koji prašta.
Vera u Božje praštanje nije tek ubeđenje da smo dobro prošli i da više ne beremo brige. To je uživanje u istini da je Bog koji prašta najdragocenija stvarnost u univerzumu. Spasonosna vera ceni to što joj je Bog oprostio, a potom počinje da ceni i Boga koji oprašta − i sve što je on za nas u Isusu. Ovo iskustvo ima nemerljiv uticaj na nas, jer tada i sami počinjemo da praštamo drugima.
Veliki čin kupovine našeg oproštaja se već desio, i to na Hristovom krstu. Kad se osvrnemo, vidimo blagodat u kojoj ćemo zauvek biti (Rimljanima 5:2). Shvatamo da smo sada voljeni i prihvaćeni, i da ćemo uvek biti. Uviđamo da je živi Bog Bog koji prašta.
Ali veliki čin doživljavanja oproštaja proteže se zauvek u budućnost. Naše radosno zajedništvo s velikim Bogom koji prašta traje zauvek. Stoga sloboda oproštaja, koja proističe iz tog ispunjavajućeg zajedništva s milostivim Bogom, traje koliko i mi.
Uvideo sam da je moguće da ostanemo uvređeni ako je naša vera takva da smo se jednostavno osvrnuli ka krstu i zaključili da smo se izvukli. Zato sam bio primoran da otkrijem šta je to istinska vera. To nije samo olakšanje što sam se izvukao, već i duboko zadovoljstvo svime što je Bog za mene u Isusu. Kad se osvrne, takva vera ne zaključuje da se samo izvukla, već vidi i voli Boga koji nam nudi budućnost punu izmirenja u zajednici s njim. Da bismo praštali drugima, ključno je da budemo zadovoljni u zajedništvu s takvim Bogom koji prašta.
