Ljudi se nisu ni o koga toliko ogrešili koliko o Isusa. On nije zaslužio ni trunku neprijateljstva.
Nikad ničiji život nije bio dostojniji poštovanja od Isusovog, pa opet, niko nije bio toliko nepoštovan.
Ako je neko imao pravo da se naljuti i bude ogorčen i željan osvete, to je bio Isus. Kako je uspeo da se kontrolilše kad su mu nitkovi, koji svoje postojanje njemu duguju, pljunuli u lice? Prva Petrova 2:23 daje odgovor: „Kada su ga vređali – on nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi“.
Ovaj stih znači da je Isus verovao u buduću blagodat Božjeg pravednog suda. Nije morao da se sveti za nedostojanstvene stvari koje je istrpeo, jer je svoj slučaj poverio Bogu. Prepustio je osvetu Božjim rukama i za svoje neprijatelje se molio: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (Luka 23:34).
Petar nas nakratko podseća na Isusovu veru da bismo naučili kako da to i sami učinimo. Rekao je: „Jer ste na to pozvani [da strpljivo izdržite grubo postupanje], zato što je i Hristos stradao za vas i ostavio vam primer – da pođete njegovim stopama“ (1. Petrova 2:21).
Ako je Hristos pobedio gorčinu i osvetu verom u ono što je Bog, dobri Sudija, obećao da će učiniti, koliko bismo tek mi to morali, pošto imamo mnogo manje prava od njega da gunđamo zbog lošeg postupanja prema nama?
