Zašto je tako ključno ovo obećanje vezano za savladavanje naše sklonosti ka ogorčenosti i osvetom? Razlog je to što ovo obećanje odgovara na jedan od najmoćnijih impulsa koji stoji iza gneva − impulsa koji nije potpuno pogrešan.
Često nam se zaista načini nepravda. Zato nije potpuno pogrešno ako smatramo da treba da se izvrši pravda. Međutim, nije u redu ako mislimo da to moramo mi da uradimo i ako se, dok to ne ostvarimo, osećamo ogorčeno. To je smrtonosna greška.
Dok sam studirao, Noel i ja smo bili u maloj grupi za parove, koji su počeli da ostvaruju prilično duboke međusobne odnose. Jedne večeri smo raspravljali o praštanju i gnevu. Jedna od mladih supruga je rekla da ne može i ne želi da oprosti svojoj majci za nešto što joj je uradila u detinjstvu.
Razgovarali smo o nekima od biblijskih zapovesti i upozorenja koje govore o duhu nepraštanja.
Ipak, ona nije popuštala. Zato sam je upozorio na to da joj je duša u opasnosti ako i dalje bude imala taj stav nepraštanja i ogorčenosti, ali nije popuštala i nije htela da oprosti majci.
Ovde u Rimljanima 12 nam je obećana blagodat Božjeg suda kao nešto što će nam pomoći da savladamo taj smrtonosni duh osvete i ogorčenosti.
Pavle tu tvrdi da možemo biti sigurni da će se Bog obračunati sa svim nanetim nepravdama i da takve stvari možemo da prepustimo njemu, jer osveta pripada Gospodu. Da bi nas motivisao da odustanemo od želje za osvetom, on nam daje obećanje: „Ja ću uzvratiti, govori Gospod“.
Obećanje koje nas oslobađa od duha nepraštanja, ogorčenosti i osvete je obećanje da će Bog poravnati naše račune. On će to učiniti pravednije, milostivije i temeljnije nego što bismo mi ikad mogli. On kažnjava sav greh. Niko se ni sa čim neće izvući. On to kažnjava ili u Hristu na krstu − za one koji su se pokajali i uzverovali u njega, ili u paklu za one koji nisu. Zato možemo da se povučemo i prepustimo Bogu da učini svoje savršeno delo.
