Postoji praktična svetost bez koje nećemo videti Gospoda. Mnogi žive kao da ona ne postoji.
Postoje ljudi koji nazivaju sebe hrišćanima, a žive toliko nesvetim životom da će na kraju čuti Isusove strašne reči: „Nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene vi koji činite bezakonje“ (Matej 7,23). Pavle onima koji tvrde da veruju kaže: „Ako po telu živite, umrećete“ (Rimljanima 8,13).
Postoji, dakle, svetost bez koje niko neće videti Gospoda. Jedna od najvažnijih stvari koje treba da naučimo je da se za tu svetost borimo pomoću vere u buduću blagodat.
Postoji još jedan način težnje za posvećenjem koji može da se obije o glavu i odvede u smrt. Pavle nas upozorava da ne služimo Bogu ni na koji drugi način osim verom u njegovu blagodat, koja će nam omogućiti posvećenje. Bog ne „prima službe od ljudskih ruku – kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima život, i dah, i sve“ (Dela 17,25). Svaki naš pokušaj da mu služimo koji se ne oslanja na njega kao silu naše službe i nagradu našem srcu, biće znak nepoštovanja prema njemu i prikazaće ga kao paganskog boga kome su takve stvari neophodne .
Petar opisuje alternativu takvom služenju Bogu koje se oslanja samo na sebe: „Ako ko služi, neka služi kao snagom koju Bog daje; da se u svemu proslavlja Bog kroz Isusa Hrista“ (1. Petrova 4,11). A Pavle kaže: „Jer se neću usuditi da kažem nešto što Hristos nije učinio preko mene“ (Rimljanima 15,18; vidi i 1. Korinćanima 15,10).
Blagodat nam pristiže iz časa u čas kako bi nas osposobila za „svako dobro delo“ za koje nas Bog postavi. „Bog je kadar učiniti da se svaka blagodat obilno izlije na vas, da u svemu svagda imate svega dovoljno i da vam preostane za svako dobro delo“ (2. Korinćanima 9,8).
Borba za dobra dela je borba da se uzveruje u obećanja buduće blagodati.
