Patnja koja ojačava veru

Iako se to čini čudnim, patnja će vas povremeno pokolebati da bi vam vera postala nepokolebljiva. To je jedna od glavnih svrha patnje.

Vera je kao mišićno tkivo: ako ga napregnete do granice, postaće jače, a ne slabije. Jakov je mislio upravo na to. Kad vam je vera ugrožena, kad se proverava i napreže do granice pucanja, plod svega toga je veća izdržljivost. Jakov to naziva istrajnošću.

Bog toliko voli veru da će je proveravati do tačke pucanja kako bi je održao čistom i jakom. Na primer, kao što vidimo u 2. Korinćanima 1:8-9, upravo to je učinio Pavlu:

Ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je snašla u Aziji. Bili smo prekomerno, preko svoje snage, opterećeni, tako da smo već strepeli i za život. Ali, u sebi smo se pomirili sa smrtnom presudom, da se ne bismo uzdali u same sebe, nego u Boga, koji vaskrsava mrtve.

Reči „da se ne bismo“ pokazuju da je ta krajnja patnja imala svrhu: Pavle ju je iskusio da se ne bi oslanjao na sebe i svoja sredstva, nego na Boga – posebno na obećanu Božiju milost koju iskazuje vaskrsavanjem mrtvih.

Bog toliko ceni našu svesrdnu veru da će milostivo – ako to bude neophodno – da nam oduzme sve na šta smo u iskušenju da se oslonimo – čak i sam život. Cilj mu je da steknemo dublje i jače pouzdanje da u njemu imamo sve što nam treba.

Bog želi da možemo zajedno s psalmistom da kažemo: „Koga ja na nebu imam osim tebe? A uz tebe, ništa mi na zemlji nije milo. Zanemoćati mi može telo i srce, ali Bog je snaga moga srca i moj deo doveka“ (Psalam 73:25-26).

Ovaj tekst za ličnu pobožnost preuzet je iz knjige Future Grace (Buduća milost, prim. prev.), str. 347