Po Novom zavetu, „služba“ je nešto što svi hrišćani imaju. Po Efescima 4:11-12, posao pastira je da svete opreme za delo službe. Obični hrišćani su oni koji obavljaju službu.
Te službe mogu da budu različite, baš kao što su i hrišćani različiti. To nije nešto čime se profesionalno bave, kao starešine ili đakoni, već način života koji je posvećen Hristu i zadovoljenju potreba drugih ljudi.
Služba je kad „činimo dobro svima dok imamo vremena, a najviše onima koji pripadaju našoj verskoj porodici“ (Galatima 6:10). To znači da nam je, bilo da smo bankari ili radnici na građevini, cilj da uvećamo veru i svetost u drugima, na Božju slavu.
Izvršavanje sopstvene službe je važnije od golog života. Upravo takvo ubeđenje čini toliko inspirativnim život radikalno posvećenih ljudi. Većina njih o svojoj službi govori isto kao i Pavle o svojoj ovde, u Delima 20:24: „Ali meni nije nimalo stalo do moga života, samo da svršim svoj put i službu koju sam primio od Gospoda Isusa“. Vršenje službe koju nam Bog daje je važnije od samog života.
Možda mislite da treba da spasite svoj život kako biste izvršili službu. Naprotiv, gubitak života može da bude ugaoni kamen službe. To je svakako važilo za Isusa u njegovim tridesetim.
Ne moramo da se brinemo i trudimo da ostanemo u životu kako bismo dovršili svoju službu. Samo Bog zna koje je vreme određeno za našu službu. On zaključuje u kom to času naša smrt neće označiti i prestanak naše službe, već njeno poslednje delo.
Henri Martin je bio u pravu kad je rekao: „Ako Bog ima neki posao za mene, onda još nije vreme da umrem“. Drugim rečima, besmrtan sam sve dok ne obavim svoj posao. Zato je služba važnija od života.
