Postoji strah koji porobljava i odvlači nas od Boga, a tu je i slatki strah koji nas privlači njemu. Mojsije nas u 2. Mojsijevoj 20:20 u istom stihu upozorava na ovaj prvi i poziva na drugi: „Ne bojte se, jer Bog dođe da vas iskuša i da vam pred očima bude strah Njegov da ne biste grešili“.
Tu dobru vrstu straha sam najjasnije video kad je jedan od mojih sinova stajao oči u oči s nemačkim ovčarom. Išli smo u posetu jednoj porodici iz crkve. Moj sin Karsten je tada imao oko sedam godina. Porodica je imala velikog psa i u jednom trenutku su stali jedan pred drugoga.
Pas je bio prijateljski nastrojen i Karsten nije imao problema s njim. Ali kad smo poslali Karstena do auta po nešto što smo zaboravili, on je potrčao, a pas je krenuo za njim režući. To je, naravno, preplašilo Karstena. Ali vlasnik je rekao: „Karstene, hodaj polako. Ne voli kad ljudi tako beže od njega“.
Kad god bi Karsten zagrlio psa, ovaj bi bio raspoložen i čak bi ga polizao po licu. Ali kad bi trčao od njega, pas bi režao i zaplašio ga.
To nam pokazuje šta znači plašiti se Gospoda. Božja sila i svetost treba da u nas usade strah, ali ne strah koji će nas oterati od njega, već strah koji će nas privući njemu. Strah od Boga je pre svega strahovanje od toga da ga napustimo, jer je on naša najveća sigurnost i zadovoljstvo.
Drugi način da to kažemo je da treba da se bojimo nevere. Ne bojte se da se uzdate u Božju dobrotu. Zar to nije zaključak stiha Rimljanima 11:20? „Ti verom stojiš. Ne ponosi se, nego se boj“. To jest, ono čega treba da se plašimo je neverovanje, manjak uzdanja. Treba da se bojimo da ćemo pobeći od Boga. Ali ako pričamo s njim i zagrlimo ga, on će nam zauvek biti prijatelj koji nas štiti.
