Zašto ne posustajemo

Pavle više nije video kao pre (a naočare tada nisu postojale). Ni sluh mu nije bio kao ranije (a nije bilo slušnih aparata), a kad dobije batine, više se nije oporavljao kao nekada (a nije bilo antibiotika). Snaga za hodanje od grada do grada više mu nije bila ona stara, počeo je da primećuje bore na svom licu i vratu, pamćenje mu više nije bilo tako dobro i on je priznao da je to pretnja za njegovu veru, radost i hrabrost.

Ali nije se obeshrabrio. Zašto?

Nije se obeshrabrio zato što se njegov unutrašnji čovek obnavljao. Kako?

Njegovo srce se obnavljalo na veoma čudan način: gledanjem u nevidljivo.

„[…] jer mi ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi, jer je ono što se vidi, privremeno, a ono što se ne vidi, večno“ (2. Korinćanima 4:18).

To je bio Pavlov način da se ne obeshrabri: gledanje u nevidljivo. Šta je on to zapravo video?

Nekoliko stihova kasnije, u 2. Korinćanima 5:7, Pavle je rekao sledeće: „živimo u veri, a ne u gledanju.“ To ne znači da je skakao u mrak bez ikakvog pojma o tome šta se tamo nalazi, nego znači da su najvrednije i najvažnije pojave na svetu za sada van domena naših fizičkih čula.

U to nevidljivo „gledamo“ kroz evanđelje. Osnažujemo svoja srca – obnavljamo svoju hrabrost – upirući pogled u nevidljivu, objektivnu istinu koju vidimo u svedočanstvu onih koji su Hrista videli licem u lice.

„Bog, koji je rekao: »Neka svetlost zasvetli iz tame«, zasvetleo je u našem srcu, da se prosvetlimo spoznanjem Božije slave na Hristovom licu“ (2. Korinćanima 4:6). „Da se prosvetlimo spoznanjem Božije slave na Hristovom licu.“ Tu svetlost vidimo kad sija u našim srcima kroz evanđelje.

Kad se to dogodilo, postali smo hrišćani – bez obzira na to da li smo to razumeli ili ne. Treba da se pridružimo Pavlu i da gledamo očima srca – tako nećemo izgubiti srčanost.

Ovaj tekst za ličnu pobožnost preuzet je iz knjige Future Grace (Buduća milost, prim. prev.), str. 358–359