Blagodat koju Bog ima za svoj narod nema mere niti granica. Da bismo shvatili ovu istinu, ne treba da gledamo dalje od Hristovog krsta, u kome „imamo otkup njegovom krvlju.“
U 2. Mojsijevoj Bog je ustanovio Pashu, koja je slika skupo plaćene slobode. On je poučio Izrailjce da žrtvuju porodično jagnje i njegovom krvlju pomažu dovratke kako bi ih zaobišao anđeo smrti koji je pohodio Egipat. Žitelji tih vernih domaćinstava izbegli su Božju kaznu smrti prvenca, jer je jagnje već umrlo umesto njega (2. Mojsijeva 12,3-13).
Izrailjci su robovali faraonu. Slično tome, svi mi na svet dolazimo kao robovi greha i smrti. Cena oproštaja je bila upravo Hristova krv; on je kao veliko Pashalno jagnje otkupio sve koji veruju u njega. Njegova krv nas oslobađa od smrti za večni život. Hristos nije došao na zemlju da bi nam rekao kako da budemo hrišćani. Nije došao da nam kaže šta da radimo da bismo se spasli. Došao je da učini ono što mi nismo mogli – da nas spase. Delovao je umesto nas, ponudivši nam oproštaj koji je za nas besplatan, ali je Boga skupo stajao. Ne smemo ni da se usudimo da pomislimo kako je Bog jednostavno rešio da našem grehu progleda kroz prste. Ne – Hristova smrt na krstu podnela je osudu koju smo vi i ja zaslužili. Božja svetost zahteva da se kazna za greh plati – a to je učinio njegov Sin.
Dok o tome razmišlja, Pavle je ganut i uzvikuje: „Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista!“ (Efescima 1,3). Razmišljanje o Božjoj milosti bi uvek trebalo da nas pokrene na slavljenje. Ali primetimo frazu koju Pavle koristi u stihovima 7-8: „Bogatstvo njegove blagodati, koju je bogato izlio na nas.“ Božja blagodat dolazi u bujici i preliva se preko svega. On ju je bez uzdržavanja izlio na svako od svoje dece, a to će činiti i u celoj večnosti.
Zamislite: upravo ste ručali u skupom restoranu, a neko dolazi, uzima vaš račun i kaže: „Ja ću to da platim.“ To nam je Bog rekao na najvećem zamislivom nivou. On ne kaže da nema šta da se plati, već da je on već platio. Božja blagodat prevazilazi sve granice i proteže se dalje nego što oko može videti ili srce može razumeti. I zato, iako kad se osvrnemo na jučerašnji dan ili prošlu nedelju, znamo da smo grešni, takođe možemo znati i ovo: ne možemo da grešimo onoliko koliko Bog može da oprosti i možemo biti uvereni da će onaj koji je započeo dobro delo u nama to delo i dovršiti do dana Isusa Hrista (Filipljanima 1,6). Uživaćemo u blagodati u celoj večnosti.
Milost me slavno sprovodi,
Domu večnom vodi.1
