Zamislite dete koje se vratilo iz škole uznemireno zbog nečega što je neko drugo dete uradilo ili reklo. Na ivici suza je zbog nečega što ga je teško povredilo; možda pomišlja kako više nikad neće govoriti s tim detetom ili čak planira da mu se jednog dana osveti.
Ipak, zamislite i njegove roditelje koji ga savetuju da tom detetu jednostavno napiše poruku u kome mu oprašta i nudi da i dalje budu prijatelji; dete se sledećeg dana vraća iz škole i kaže: „Uspeo sam! Odneo sam poruku u školu i upalilo je. Zagrlili smo se i ponovo smo prijatelji. Bilo je sjajno!“
Ovako bismo mogli da opišemo odazivanje Pavlovom pozivu da živimo u miru „koliko od nas zavisi“. Ponekad će nam taj mir izmicati, ali neka uzrok tome nikad ne bude naša krivica. A posebno neka to ne bude zato što sanjamo ili planiramo osvetu. Osveta je jelo koje servira samo Gospod, a nikada njegov narod.
Iskreno, naše rasprave su uglavnom samo odrasle verzije onoga što se dešava u detinjstvu. Naša reakcija pred nepravdom govori mnogo o tome u šta zaista verujemo. Da li ćemo „uzvratiti zlo za zlo“ (1. Petrova 3,9), kao što to svet čini, ili ćemo reagovati kao što bi Isus uradio?
Svi naši sukobi i rane bledi su u poređenju s onim s čime se Isus suočio i onim što je osetio. Ipak, kad mu je činjeno zlo, on se nije svetio. Kad je patio, nije kleo niti pretio. Ne smemo napraviti tu veliku grešku da prihvatimo Isusovo spasenje dok istovremeno ignorišemo njegov primer; ne smemo da provedemo život trudeći se da branimo svoje ime i motive, da se pravdamo, tražimo naknadu za svako zlo koje nam se nanese i osvetu za svaku uvredu. To je naša prirodna reakcija, a ono što nas oslobađa takvog načina života je prisećanje da se možemo pouzdati da će Bog osvetiti svoje ljude kad za to dođe vreme. Pravda će biti zadovoljena, ali to nećemo učiniti mi. Postoji li neko s kim treba da se izmirimo? Da li nekome na neki način dopuštamo da doživi naš gnev umesto ljubav? Ljubljeni, prepustite osvetu Bogu i nadvladajte zlo dobrim. Još danas.
