Patnja sama po sebi ne pomaže osobi da ostvari dublji odnos sa Bogom. Ako čujemo Božju reč, ali joj ne poverujemo, patnja razdvojena od vere i nade će nas učiniti ogorčenima, a naše srce neće popustiti pred Bogom, već će, naprotiv, otvrdnuti. Drugim rečima, patnja će nas naterati ili da trčimo Bogu ili da bežimo od njega. Kad se nađemo u iskušenjima, moramo da se zapitamo: „Da li zbog ovog iskušenja postajem ogorčen i tvrd ili me ono čini ljubaznim i krotkim?“
U Drugoj knjizi o carevima, među pričama o vladarima i prorocima nailazimo na izvanrednu sliku krotkosti i poniznosti usred velikog bola koji je doživela mala izrailjska devojka. Sirijci su je u jednom napadu zarobili, odveli daleko od porodice i Izrailja i primorali da radi u službi Nemana, komandanta sirijske vojske. Kakva neizmerna tragedija za dete i njenu porodicu!
Ipak, i u toj velikoj patnji vidimo koliko je mekog srca bila: kad je saznala da njen gospodar pati od gube, devojčica je rekla Nemanovoj ženi kako može da se izleči. Da je dozvolila sebi da postane ogorčena, onda bi, kad bi negde u kući čula da je gospodar bolestan, možda zaključila: Tako mu i treba, zaslužio je. Ali nije. Nije se nadala najgorem za svog neprijatelja, već mu je želela najbolje. To je zadivljujuće. Kako je to mogla? Tako što se, po svoj prilici, u svom očaju i žalosti što je razdvojena od porodice, stalno iznova okretala svom Bogu punom ljubavi i njegovim obećanjima.
Dok prolazimo sopstveni put patnje i dok se trudimo da služimo onima koji su u velikoj nevolji, ne smemo zaboraviti da negujemo nežno i otvoreno srce. Da li će nam biti lako? Nikako! Ali Božja vernost je tako nesaglediva i toliko sveobuhvatna da je u stanju da nas sačuva čak i u najtežem bolu. Zato, okrenimo se Bogu u svakoj okolnosti i neka nam njegova vernost i staranje budu uteha. Kad to učinimo, moći ćemo da „tešimo one koji su u svakoj nevolji – utehom kojom nas same Bog teši“ (2. Korinćanima 1,4).
