Hrišćanin ne bi trebalo da daje mesta gunđanju u svom životu.
To je lekcija koju je Izrailj naučio veoma teško (i veoma sporo). Nakon što ih je Bog izbavio iz ropstva u Egiptu, Izrailjci su primili njegov zakon, njegove zapovesti i znali su svoje naredno odredište. Drage volje su krenuli u obećanu zemlju, ali nisu daleko odmakli – otprilike do prve krivine na putu – a već su počeli da se žale. Hteli su da jedu meso umesto mane, a neki su čak poželeli i da se vrate u Egipat (4. Mojsijeva 11,4-6). U početku su mislili da je mana divan znak Božje ljubavi prema njima, ali ubrzo su počeli da se žale što moraju stalno da jedu isto.
Gunđanje nam se čini kao nešto nebitno, ali to je znak nedostatka zahvalnosti. Kad god je život Božje dece obeležen neverom i manjkom zahvalnosti, posledice su neizbežne. Možda nećemo završiti baš kao Izrailjci, koji su 40 godina lutali po pustinji, ali naše gunđanje sigurno neće proći bez ikakvog ishoda.
Sećate li se kako ste uzbuđeni bili kad ste otkrili veru? Možda ste kupili svoj prvi primerak Novog zaveta i mislili kako je predivno sve što otkrivate. Svuda ste ga čitali. A onda, tokom tog putovanja, nešto se desilo; to je sad postala „samo Biblija“ i poželeli ste da Bog učini nešto dramatičnije i bolje. Sećate li se vremena kad je razgovor s drugima o veri bio uzbudljiva privilegija – ali sada vam je više teret i obaveza? Da li se sećate perioda kad ste bili prepuni zahvalnosti za krst – ali sada ste više okupirani putevima kojima vas Bog nije vodio i mestima na koja ste vi više želeli da idete?
Kad je apostol Pavle pisao mladoj crkvi, u znak upozorenja ih je podsetio na priču o Izrailju: „Nemojmo ni Gospoda iskušavati, kao što su ga neki od njih kušali, pa izgiboše od zmija. I ne gunđajte, kao što su neki od njih gunđali, pa izginuli od onoga koji ubija. A sve ovo događalo se njima za primer, ali je napisano za upozorenje nama“ (1. Korinćanima 10,9-11).
Ako imamo veru u Hrista, oslobođeni smo od robovanja svakom grehu – čak i gunđanju! Oslobodila nas je žrtva: prolivena Hristova krv na krstu. I mi smo krenuli na put, ne u Hanan, već u nebo. Bog nam je zato dao i divna obećanja i sva neophodna upozorenja. Ne uzimajmo zdravo za gotovo njegovu brigu i ne gunđajmo zbog puta kojim nas vodi, već budimo ispunjeni zahvalnošću za sve što nam je pružio, u materijalnom i duhovnom smislu. Krst leži iza nas, pred nama je nebo, a Duh obitava u nama. Nemamo potrebe niti izgovora da gunđamo
