Atletska takmičenja su bila važna u grčkoj kulturi, koja je u vreme Novog zaveta prožimala istočno Rimsko carstvo. Jedan od komentatora je opisao Korint kao grad čiji su žitelji zahtevali samo dve stvari: hleba i igara.1
Na manjim, lokalnim takmičenjima dobijale su se brojne nagrade, ali na onim glavnim postojala je samo jedna nagrada, a to je često bio venac od lovora ili borovine. Takmičari su mesece provodili odvojeno od stvari u kojima bi možda uživali – lišavali su sebe druženja, hrane i svih hobija i aktivnosti koji bi mogli da utiču na njihove sposobnosti – sve to kako bi pogled usmerili samo na lovorov venac. Pavle koristi tu sliku da ohrabri vernike da žive s pogledom usmerenim na večnu nagradu proslavljanja Hrista i sjedinjenja s njim.
Na školskim trkama koje se odvijaju u prirodi velika grupa trkača sa početka ubrzo se deli na tri manje: jedna grupica trči za zlato, velika masa trkača u sredini teži tome da „jednostavno istrči trku“, a skroz pozadi je obično grupa ciničnih, jogunastih, razočaranih i jadnih duša. Reč koju Pavle koristi za „trčanje“ opisuje trk osobe koja nije izgubljena, ne skita, ne takmiči se nevoljno, već puca na prvo mesto. Kao hrišćani, ne smemo da trčimo bez cilja. Moramo trčati za zlato.
Život s fokusom na nagradu zahteva žrtvu – a to se najpre odnosi na želje koje nisu u skladu sa Božjom voljom. Reč „borac“ u 25. stihu u originalu glasi agonizomenos, a iz nje potiče i reč „agonija“. Biti takav borac znači biti spreman na nelagodnosti. Biti hrišćanin znači isto. Da li smo spremni na agoniju i žrtve radi Hrista, znajući da ćemo tek tada doživeti radost ostvajanja nagrade – život dobro proživljen za njega?
Ali kako da prinesemo takvu žrtvu ili trčimo s takvim fokusom? To ne može biti rezultat naše snage ili samopravednosti. One su srce i duša lažne religije. Ne, samo nam naše zajedništvo s Hristom daje snagu i potencijal za takvu promenu. Isus je naš primer dobrovoljne žrtve s večnom nagradom na umu (Jevrejima 12,2). Kad je on temelj našem srcu i životu, nema te daljine koju nećemo radosno istrčati za njega i sa njim.
Kad su ga upitali kako je istrčao trku od 400 metara koja mu je donela zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1924, slavni škotski olimpijac i misionar Erik Lidel je rekao: „Prvih 200 metara sam trčao što sam brže mogao. A drugih 200 metara sam, uz Božju pomoć, trčao još brže.“ Danas, dakle, ne trčimo besciljno ili polako, već uz Božju pomoć potrčimo još jače, za zlatom, radi njegovog imena i slave.
1. Erich Sauer, In the Arena of Faith: A Call to the Consecrated Life (Eerdmans, 1966), str. 30.
