Tri stvari nikad ne možemo da povratimo: ispaljenu strelu, izgovorenu reč i izgubljenu priliku. Ono što izgovorimo više ne može da se povuče. I, što je još važnije, na dan suda ćemo odgovarati za svaku reč koju smo izgovorili, čak i nehajno (vidi Matej 12,36). Kao što je car Solomun rekao: „Ko čuva usta svoja, čuva svoju dušu; ko razvaljuje usne, propada“ (Priče 13,3), i: „Smrt je i život u vlasti jeziku“ (18,21). Naše reči mogu da ohrabre, neguju i iscele. Takođe mogu da uzrokuju razdor, rasprave i štetu. Solomun nam daje višeslojnu sliku onoga što karakteriše te škodljive reči. On takve reči opisuje kao nepromišljene, „kao da mač probada“ (Priče 12,18). Često ne pazimo i reči nam same izleću iz usta; tako postajemo neko „ko odgovara pre nego čuje“ (18,13). „U mnogim rečima ne biva bez greha“ (10,19).
Često čujemo izreke tipa: „Zovi me i ćup, samo me nemoj slomiti“ – ali to nije uvek tačno. Modrice nestaju i ožiljke možda zaboravljamo, ali kad nam neko uputi teške reči, one dugo ostaju uz nas. Ovo je istinitije:
Od nehajne reči izbije svađa,
Surova reč u srce pogađa,
Mržnja se rađa iz gorke reči,
Svirepa reč nas ubija i gnječi.
Teško je proceniti koliko su prijateljstava štetne reči razorile, koliko su ugleda narušile i domova upropastile. Po Jakovu, sam pakao je izvor takvog neprijateljstva i pogrdnog rečnika. Da, naš jezik je „vatra“, i „niko od ljudi ne može da ga ukroti“ bez delovanja Božjeg Svetog Duha.
Zastanimo i razmislimo o rečima koje smo izgovorili u poslednja 24 sata i načinu na koji smo ih upotrebili. „Smrt je i život u vlasti jeziku“ – da li su neke od naših reči nanele kakvu štetu i ražalostile nekoga? To je greh za koji se moramo pokajati i okrenuti mu leđa. Da li morate to da uradite, za Boga i za osobu kojoj su te reči bile upućene?
Razmislimo potom o rečima koje ćemo izgovoriti u naredna 24 sata. Na koji bi način one mogle da ožive nekoga? Kako bi mogle da budu odraz onoga koji „greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim“? Onoga koji, umesto toga, „kada je stradao – nije pretio… On je na svom telu poneo naše grehe… da se oprostimo grehova i da živimo za pravednost“ (1. Petrova 2,22-24)?
