Svako ko je duže živeo zna da su oluje u životu neizbežne. Ponekad se iznenada suočimo s gubitkom posla, mračnom dijagnozom, bolnim gubitkom bliske osobe ili pak žalom zbog rastanka. Baš kao i učenici u oluji na Galilejskom jezeru, osećamo kako nas ta iskušenja muče i čini nam se da naš brod tone.
To što sledimo Isusa ne čini nas otpornima na životne oluje, ali može nas utešiti saznanje da Bog obećava da će nas sačuvati u njima. On može da nam umiri srce, a može da stiša i samu oluju.
Kad naiđu oluje, često padamo u iskušenje da sumnjamo u Boga. Učenici su posumnjali u Isusa, iako su lično videli čuda koja je činio. Gledali su ga u lice, jeli s njim svaki dan – ali kad se podigla oluja, izgubili su veru i uspaničili se, kao da su zaboravili ko je i šta je u stanju da uradi. Zar se i mi sami često ne ponašamo tako? Čim se nešto poremeti – čim se u životu pokrenu vetrovi i talasi – u prvi plan izbiju sve naše sumnje i slabosti, pa zaboravljamo ko je onaj koji živi u nama i šta je u stanju da uradi.
Bog ne sprečava oluje da dođu. Ipak, on je Bog koji je tu u oluji i koji ima vlast nad njom. Isus ne samo što je ostao s učenicima u oluji, već je pokazao i svoju silu time što ju je utišao. Pošto je Bog, on je i stvorio samo more. Zašto bi mu ono uopšte i bilo problem? To važi i za nas, pa se okolnosti koje nam deluju beznadežno i nesavladivo odvijaju upravo onako kako je on planirao. Kad su teškoće, strah i bol uporni, možemo se uzdati da će nam on dati mir koji „prevazilazi svaki um“ (Filipljanima 4,7) i odvesti nas do spokojnog mesta, bilo da se to desi u ovom životu ili nakon konačne oluje smrti.
Pitanje, dakle, nije: „Da li će biti oluja u mom životu?“ Svakako da hoće. Mi radije moramo da se zapitamo: „Kad dođu oluje, da li ću verovati da Isus Hristos može da ih umiri – i da li ću ga pustiti da to uradi?“ On može da podigne oblake sumnje koji nam zamagljuju um. Može da isceli slomljeno srce. Može da utoli našu čežnju za ljubavlju. Može da oživi umorni duh. Može da umiri zabrinutu dušu.
Kad Isusa posmatramo kao Tvorca svemira, onoga koji je umirio more i onoga u kome se sve drži zajedno, onda će se i naša oluja stišati.
