Kad osoba u veri dođe Hristu, preobražaj njenog identiteta je sveobuhvatan. Kako to Pavle objašnjava u Efescima 2, mrtvi grešnik sada oživljava u Hristu; dete gneva postaje Božje dete. Ipak, taj novi identitet nije individualan. Mi nismo skup pojedinaca od kojih je svako sam u Hristu; mi smo u njemu zajedno sa celokupnim Božjim narodom. Zato se Pavle u Efescima 2 okreće od individualnog doživljaja blagodati ka zajedničkom delu koje Bog ostvaruje. Pavle nam kaže: „Niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji“ (19. stih). „Novi čovek“ (15. stih) koga Hristos stvara je slavno okružen sunaslednicima blagodati. To ne znači da naš pojedinačni identitet postaje nebitan. Naše poreklo i spoljašnjost – naš pol, nacionalna pripadnost i lična prošlost – ne gube se u Hristu. I dalje smo to ko smo, stvoreni po Božjem liku, oblikovani po njegovom planu. Ali ono što nas sjedinjuje u Hristu – naša zajednica sa Hristom – prevazilazi sve ostalo.
Moramo da se čuvamo iskušenja da zaboravimo šta je to što nas drži zajedno. Svako je i dalje u stanju da elemente svog identiteta pretvori u barijere – barijere statusa, boje, klase, karaktera ili ličnih opredeljenja. Kao hrišćani, moramo spremno priznati da ovo često pogrešno shvatamo. Ako uvidimo da smo napravili tu grešku, moramo spremno da se pokajemo i žalimo zbog stvari koje se ne sviđaju Bogu.
Ključ hrišćanskog jedinstva je evanđelje. Pavle je shvatio da samo Bog može da omekša srce, da otvori slepe oči, da poveže potpuno različite ljude i od toga načini nešto što je istinski i slavno sjedinjeno. Bog stvara „jednog novog čoveka“, a to radi u svojoj crkvi. U Hristu, Bog gradi „sveti hram“ (Efescima 2,21) na kome se „i vi u Duhu zajedno uziđujete u stan Božiji.“ Tamo gde Bog živi svojim Duhom nema mesta razdvajanjima zasnovanim na rasi, klasi ili položaju. Jednom ćemo doživeti puninu jedinstva sa Hristom i njegovim narodom za svu večnost; ipak, to možemo i trebalo bi da osetimo već sada. Imamo tu čast da već danas negujemo jedinstvo, i to time kako koristimo vreme , kako se obraćamo braći i sestrama u crkvi, kako razmišljamo o njima i kako se molimo za njih.
Iz dana u dan gradi se,
Kako vreme odmiče,
Hram naš, što svet ga ne vide;
Svaka pobeda po milosti izvojevana
Bez sumnje će biti uzidana:
Večno će biti deo našeg stana.1
1. Fanny J. Crosby, ”We Are Building“ (1891)
