Jedna od velikih laži u skoro svakoj generaciji jeste ona da će Božji narod bolje dosegnuti svoje neverne bližnje ukoliko izgleda, zvuči, ponaša se i živi što više nalik njima. Novi zavet to ne podržava, a ni crkvena istorija. Istorija nam pokazuje upravo ono što Biblija i uči – naime, Božji narod je u stranoj kulturi uvek najefikasniji onda kada se i svojim životom i načinom življenja očigledno protivi toj kulturi (1. Petrova 2,11-12).
Malo pre nego što je Isus izrekao ove reči, Jakov i Jovan, „Sinovi groma“, zamolili su Isusa da im učini jednu uslugu: želeli su počasna mesta u njegovom carstvu (Marko 10,35-45). Ipak, ta njihova želja nije se rodila iz odanosti, već iz obične ambicije, slične ambiciji tadašnjih rimskih vladara koji su samo želeli da se istaknu po svaku cenu.
Isus se u svom radikalnom odgovoru nije uzdržavao. Učenici su bili njegovi sledbenici i morali su da budu drugačiji. Trebalo je da znaju da u Božjem carstvu napredovati znači ići unazad. Poštovanje se zadobija tako što se daje, a ne tako što se prima. Velik je onaj koji služi drugima, a ne onaj kome služe. Najistaknutiji primer ovog principa jeste sam Isus, koji „nije smatrao kao nešto prigrabljeno – to što je jednak Bogu, nego je lišio samoga sebe, kada je uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima. I našavši se u liku kao čovek“ (Filipljanima 2,6-8).
Ovo može da nam predstavlja problem, jer živimo u kulturi opsednutoj samopoštovanjem i egoizmom, koja visoko ceni one koji sami sebi utiru put. Pa ipak, ako ispovedamo da smo Isusovi sledbenici, ove njegove reči nas podsećaju da ne treba da nas obeležava kultura, već on lično.
Često nas muči nezdrava želja da nas drugi smatraju bitnima, intelektualno razumnima i društveno prihvatljivima. Da li je to ikada bila efikasna strategija u širenju evanđelja? Izbor je jasan: uradićemo ili ono što Isus kaže ili ono što kultura nalaže.
Ne smemo da umanjujemo silu Isusovih reči niti opseg izazova koji je stavio pred nas. Isto tako, ne treba ni da očajavamo, jer ohrabrenje možemo naći u činjenici da je Jovan na kraju sve ispravno shvatio. Krajem svog života napisao je: „Po tom smo poznali ljubav, što je on položio svoj život za nas; i mi smo dužni da položimo svoje živote za braću“ (1. Jovanova 3,16). Čujmo ovu reč nelagodne milosti – „među vama neka ne bude tako“ – i saobrazimo se s Isusovim likom, spremni da svoja prava i ugled položimo pred službom i ljubavlju.
