Kao oni koji veruju u Isusa, oslobođeni smo velike kletve greha. Čudo tog oslobođenja uviđamo čim shvatimo da je ovu kletvu, koja pokazuje da smo krivi pred Bogom i da smo zaslužili da umremo, Hristos podigao sa nas.
Međutim, nakon što smo spaseni, dešava se da to čudo počne da nam zvuči izlizano; njegov stisak popušta. Toliko nam je lako da živimo prijatnim i bezbrižnim životom da teško i primećujemo da nas je prigrabio greh. Skloni smo mišljenju da ćemo, samo ako se još malo potrudimo u braku, na poslu, u odnosima s drugima i u svemu što radimo, biti dobri ljudi koji zaslužuju blagoslov. Hoćemo da budemo ljudi koji postižu stvari, a ne ljudi koji veruju. Lažna religija sopstvenih nastojanja nas neprestano mami nazad sebi.
U takvo iskušenje je zapala i crkva u Galatiji. Zato im je Pavle pisao i u suštini rekao: To nije hrišćanska poruka. Poruka hrišćanstva je potpuno suprotna! Ako je radosna vest to da je Isus došao da našem životu doda nešto što mu je nedostajalo, to bi značilo da je kletva zakona ili nebitna ili nepopravljiva. Ali kletva je stvarna i taj problem mora da se reši. Neće nas zanimati neko ko je umro umesto nas sve dok ne shvatimo da mi zaslužujemo kletvu koju je on poneo.
Da bismo videli posledice kletve, dovoljno je da pogledamo u Mojsijev zakon (na primer, 2. Mojsijeva 20,1-17). Zakon otkriva da nismo voleli Boga celim srcem. Nismo mu bili poslušni. Nismo ljubili druge kao same sebe. Nismo uvek govorili istinu. Želeli smo tuđe i spisak se samo nastavlja. Ipak, kad nam Božji Duh posvedoči da smo grešni i kad uvidimo svoje nedostatke, zajedno sa pesnikom pevamo: „Nikad trud i napor moj ne očuva zakon tvoj.“1 Vidimo koliko je teška kletva koja je nekad bila nad nama, a i dalje bi trebalo da bude, i tada možemo da vidimo Hrista u svoj njegovoj slavi kao našeg Spasitelja, koji je došao da podigne taj teret s nas.
Ovo je sámo srce naše vere. Kad pogledamo krst i vidimo Isusa na njemu, shvatamo da je ono što je učinio bilo i neophodno i dobrovoljno. Zauzeo je naše mesto. To je milost.
Da smo u stanju da se sopstvenim naporima izmirimo sa Bogom, ne bi bilo čuda u otkupljenju niti lepote u ideji usvojenja. Kad se nađemo u iskušenju da se okrenemo sebi i svojim delima, moramo se setiti da je Hristos ukinuo tu kletvu. Kad znamo za to čudo, možemo da likujemo. Bez obzira na to koliko je dana ili godina prošlo otkako nas je milost pronašla, upravo sada možemo iznova da zapevamo:
Ništa ti ne donosim,
Sam pred krst tvoj dolazim.
1. Augustus Toplady, “Rock of Ages” (1776).
