Nekada je Bog živeo usred svog naroda, Izrailja, u jerusalimskom hramu. Ipak, taj hram je uništio vavilonski car Navuhodonosor, a Bog je nakon toga obećao da će izgraditi novi (Jezekilj 40 – 43). U Jerusalimu kasnije jeste izgrađen drugi hram, ali bio je tek senka prvog i očigledno nije bio ispunjenje tog obećanja (Agej 2,2-3) – obećanja koje se konačno ispunilo Isusovim životom, smrću, vaskrsenjem i vaznesenjem (Jovan 2,19-22).
Bog je u hramu boravio u Svetinji nad svetinjama, unutrašnjem svetilištu izgrađenom u obliku savršene kocke. Samo jedan čovek je imao dozvolu da jednom godišnje uđe na to mesto, a to je bio prvosveštenik. A onda, vekovima kasnije, kada je od prvog hrama ostalo samo bledo sećanje, apostol Jovan doživeo je ovu viziju novog grada u Božjem večnom carstvu. Taj grad je prikazan kao savršena kocka – ali ne više kao kocka koja bi stala u jednu zgradu unutar nekog bliskoistočnog grada, već kao kocka velika koliko i sav poznati svet u Jovanovo vreme.
U novoj tvorevini neće postojati posebno mesto s koncentrisanim Božjim prisustvom. Neće biti posebne zgrade u koju ćemo ići kad poželimo susret sa Bogom, jer između Boga i nas neće biti nikakve razdaljine. Jovan kaže da u gradu nije video hram (vidi Otkrivenje 21,22), pošto će tog dana Bog biti tamo, u punoj raskoši i na način koji još ne možemo da razumemo; zato će sve biti hram. Ovo je radikalna slika nečeg potpuno novog – tako velikog preobražaja, tako bogatog i širokog da, kao što je apostol Pavle rekao, ne možemo ni da zamislimo ono „što ugotovi Bog onima koji ga ljube“ (1. Korinćanima 2,9).
Ako smo sjedinjeni sa Hristom, Bog je tu s nama posredstvom Svetog Duha. Ipak, naše poznavanje Boga i bliskost s njim su i dalje ograničeni. Naše trenutno stanje svakako nije sve za čime čeznemo niti je to sve što nam je on namenio. To tek treba da dođe – ali doći će svakako.
Da li živimo željno iščekujući tu nezamislivu bliskost sa Bogom? Ako iskreno čeznemo za ovim konačnim mestom za život sa Bogom, to će se odraziti na čistotu našeg života i strastvenu želju da i naši prijatelji, rođaci i komšije upoznaju Hrista. Kad znamo da imamo tu veliku nadu, bićemo posvećeni kao što je Hristos svet (1. Jovanova 3,3) i neće nam preostati ništa drugo nego da i drugima – bilo ustima, bilo sopstvenim životom – govorimo o Isusu.
