Hrišćanski život je i divan i težak.
Primili smo oproštaj. Usvojeni smo u Božju porodicu. Sa drugima imamo zajedništvo koje prevazilazi prirodne afinitete. Imamo sigurnu nadu u nebo, zbog čega smo puni željnog iščekivanja. U nama obitava Duh, odnosno sam Bog. Ipak, nismo odvojeni od stvarnosti, od života u ovom palom svetu. Frustracija, žalost, razočaranje, uzdisanje – sve nam je to dobro poznato.
Dok živimo na zemlji, možemo donekle da okusimo nebo, ali još nismo tamo. Hrišćanstvo nas ne čini imunima na propadanje i greh. Razboljevamo se i telo nas izdaje.
I dalje se borimo sa grehom i susrećemo se s onima koji se protive našoj veri. Štaviše, hrišćanin se, kao što su to još u 17. veku vestminsterski teolozi rekli, nalazi „u neprekidnom i nepomirljivom ratu“ protiv greha.1
Tokom te neprestane borbe s grehom može se desiti da se vežemo u svakojake duhovne i teološke čvorove. Možda se pitamo: „Zašto sam i dalje neposlušan?“ U takvim trenucima treba da se prisetimo „tri vremena“ spasenja koja sažimaju Božje delo u životu hrišćanina.
Ako smo zaklonjeni u Hristu, onda smo već spaseni od kazne greha. Nemamo čega da se bojimo na sudnji dan, jer je Isus svojom smrću na krstu odneo naše grehe i umesto nas primio kaznu. U sadašnjem vremenu se spasavamo od sile greha. To je božanska služba koja traje; s ove strane nebesa niko od nas nikad neće biti bezgrešan, ali Bog deluje u nama i osposobljava nas da kažemo ne onome što je pogrešno i da onome što je ispravno. I konačno, kad se Hristos vrati, doći će dan kad ćemo biti spaseni i od samog prisustva greha.
Tu i tamo pomalo osetimo taj ukus neba, zbog čega čeznemo za onim što će doći. Zato Pavle kaže da „u sebi uzdišemo očekujući… iskupljenje svoga tela.“ I treba željno da iščekujemo Hristov povratak!
Pošto smo hrišćani, u svet idemo kao državljani neba; u svetu živimo na izvesno vreme, kao stranci i došljaci. Ali nećemo zauvek živeti daleko od doma. Jednog dana Isus će se vratiti – a kad se to desi, povešće nas sa sobom u našim vaskrslim telima u svoje dovršeno carstvo. Hajde da danas ne živimo kao da je ovaj život sve što postoji. Gledajmo unapred, jer naši najbolji dani tek dolaze. Još nismo tamo – ali ćemo jednog dana svakako biti.
1. Vestminstersko ispovedanje, 13.2.
