Puritanac Tomas Bruks je jednom napisao: „Metale prepoznajemo po zvečanju, a ljude po govoru.“1
Retko kada su reči neutralne. Bog čuje svaku reč koju izgovorimo – naš život je izložen pred njim, a Biblija ima tajanstvenu sposobnost da ispita sve što je skriveno i što pokušavamo da sakrijemo i od sebe i od drugih.
Svako od nas pamti reči koje su nam upućene. Možda se s radošću prisećamo prvih reči deteta ili smo i dalje ogorčeni zbog nekih teških reči prijatelja. Još od najmlađih dana učimo da koristimo reči – i da povredimo i da obradujemo nekoga. Car Solomun je bio u pravu: „Smrt je i život u vlasti jeziku“ (Priče 18,21).
Svi smo mi pali i zato nam iz usta lako izleću te reči koje povređuju. Mogu da budu nehajne, kao neoprezan zamah mačem, ili da nam jednostavno izlete, kad žurimo da odgovorimo pre nego što saslušamo sagovornika. Ponekad jednostavno mnogo pričamo; dešava se da govorimo nešto što je trebalo da zadržimo za sebe. Reči mogu da unište bližnjeg, da povrede prijatelja i potpale vatru u našim odnosima sa drugima. Jedna pogrešna reč može da pokvari karakter osobe, uništi joj ugled ili na duže vreme učini nekoga neupotrebljivim. Svi to znamo, ali opet nam je teško da pazimo usta. Često ih prekasno zatvorimo, tek kad smo ih već dobro razvalili i naneli štetu sebi ili drugima.
Kad bismo iskreno priznali koliko smo svojim rečima dosad naneli štete, bili bismo popustljiviji prema drugima. Takođe bismo se, uz Božju pomoć, mnogo ozbiljnije trudili da pazimo šta pričamo i potpuno zaboravimo škodljive reči. Kakav bi to divan prikaz blagodati bio za naše prijatelje, porodicu i poznanike! Samo je Isus bio savršen čovek; on nikad nije zgrešio u reči (Jakovljeva 3,2). Ako se trudimo da budemo kao on, možda će se više ljudi diviti saosećajnim, blagim i nežnim rečima koje su došle baš s njegovih usana (Luka 4,22).
Iako nam sami po sebi nikako ne doprinose pred kapijama nebesa, naše reči i dela su dokaz da je naše ispovedanje vere u Gospoda Isusa iskreno. Šta će se desiti kad ozbiljno shvatimo ove reči: „Svaki čovek neka bude brz čuti, spor govoriti, spor na gnev“ (Jakovljeva 1,19)?
