Možete li da zamislite predsednika ili premijera kako na javnom servisu poziva narod da se ostavi nasilja, okrene od zla koje je prigrlio i zatraži milost od Boga ne bi li ga izbavio od suda? U suštini, upravo to se dogodilo u Nineviji, a Jona je tome bio svedok.
Upečatljivo je to što su Ninevljani tako brzo i u potpunosti poverovali u Boga. Dok su slušali Jonino upozorenje na predstojeći sud, njihova reakcija je bila opšta i iskrena, što dokazuje odeća pokajanja koju su obukli. A vladarska reakcija je išla ruku pod ruku s reakcijom javnosti. Car se takođe presvukao – na mesto carske odeće došla je kostret; takođe se i preselio – carski presto zamenio je pepeo; promenio je i pesmu, izdajući proglas da se svi pokaju.
Ova slika je u oštrom kontrastu sa slikom iz Isusovog vremena, pa možda i iz našeg. Kao što je sam Isus učio, Ninevljani „su se pokajali na Joninu propoved“, dok bezbrojni ljudi kojima je govorio nisu prepoznali da im se objavljuje „nešto više od Jone“, naime Hristos (Luka 11,32). Odbacili su ono što je car Ninevije shvatio kad je rekao: „da se vrati svaki sa svog zlog puta… Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo“ (Jona 3,8-9). Shvatio je da pokajanje Ninevljana ne mora da znači da će se Bog uzdržati od suda. I dalje nije bio siguran da li će preokret u njihovom životu navesti Boga da se i on predomisli.
Sve nas to podseća: čak ni pokajnik ne treba da misli da će ga Bog zagarantovano prihvatiti. To zavisi samo od Božje blagodati. Pokajanje je neophodno za oproštaj, ali njime ga ne zaslužujemo. Baš kao i kod bludnog sina, srce osobe koja se iskreno pokajala kaže: „Oče, zgrešio sam nebu i tebi, nisam više dostojan da se zovem tvoj sin“ (Luka 15,18-19). Pokajanje započinje priznanjem da uistinu zaslužujemo Božji sud i izjavom da nam je očajnički potrebna njegova milost.
Pošto je sada ovde „nešto više od Jone“, danas znamo i možemo da objavimo da će Bog na pokajanje uvek uzvratiti praštanjem, jer „svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen“ (Rimljanima 10,13). Ipak, od ovog neznabožačkog cara trebalo bi da naučimo da svojim pokajanjem i poslušnošću ne treba da upravljamo Božjom rukom, kao i da pravo pokajanje nije površno, već duboko, i da uvek podrazumeva promenu stava i ponašanja. To je lekcija koju moramo da obnavljamo svakog dana našeg hrišćanskog života, jer, kako je Martin Luter rekao: „Kad je naš Gospod i gospodar Isus Hristos rekao »pokajte se«, time je hteo da kaže da čitav život vernika treba da bude život pokajanja.“1
