Kad se Isus rodio, Marija i Josif su ga odveli u Egipat kako bi ga zaštitili od pomora pod carem Irodom. Kad Matej beleži taj događaj, navodi i ove Osijine reči koje su napisane vekovima ranije, objašnjavajući da su one, u stvari, proročanstvo koje je Isus ispunio (Matej 2,13-15). Ali Osijine reči nisu se odnosile na pojedinca, nego na ceo narod („zvaše ih… odlaziše… prinosiše žrtve“). Zbog toga možda mislimo da Matej ovde možda malo slobodnije tumači Pismo.
Međutim, Matej tačno zna šta radi. Namerno poistovećuje Isusa s Izrailjem. Kao što je jednom pozvao svoj voljeni narod – svog „sina“ – iz Egipta da mu se pokloni u obećanoj zemlji, Bog je isto tako i sada, kako kaže Matej, pozvao svog jedinorodnog Sina, Gospoda Isusa, da dođe iz Egipta nazad u obećanu zemlju. Ipak, Isus je bio drugačiji. I on je, baš kao Izrailjci, bio iskušan u pustinji, ali za razliku od njih, on nije zgrešio (Matej 4,1-11; vidi i 2. Mojsijeva 32,1-6). Isus je pravi Izrailj, pravi Sin.
Na početku svoje službe Isus je odabrao dvanaest učenika (Matej 10,1-4). Taj broj je važan. Isusov izbor upravo dvanaestorice učenika nam nešto govori. On, pravi Izrailj, pozivao je k sebi ljude koji će postati deo novog Izrailja. Osnovu tog novog naroda više ne čini dvanaest plemena, nego ovih dvanaest učenika. Posle takvog izbora fokus Božjeg naroda se menja. Od tada, pravi Izrailj više nije u oblasti koju nazivamo Bliski istok niti se sastoji samo od bioloških Avraamovih potomaka. On se sada sastoji od njegovih duhovnih potomaka, i Jevreja i neznabožaca. Božja deca su ona koja slede Avraamov primer tako što se uzdaju u Božja obećanja, a ona su ispunjena u Isusu.
Obećanje, kaže Pavle, zavisi „od vere“ i uvek je „po blagodati“ (Rimljanima 4,16). Nije važno da li ste Jevrejin ili neznabožac, bogat ili siromašan, muško ili žensko. Nije važno ko ste ni šta ste uradili. Uvek važi isti princip: „Ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju“ (Galatima 3,29). Mi smo „svi jedno u Hristu“ (28. stih). Evanđelje je isto za sve, jer je pod krstom sva zemlja poravnata. Religioznim i moralnim ljudima je spasenje potrebno koliko i ljudima koji nisu kročili u crkvu i koji su živeli ne mareći za bilo kakva merila ili veru. Imamo samo jednu priču da ispričamo, ali to je jedina priča koja je nama i bilo kome drugom i potrebna.
Nismo savršeni, u to nema sumnje. I mi smo, baš kao i prvi Izrailj, skloni tome da odlutamo od Oca i klanjamo se idolima. Ali Isus, savršeni pravednik, bolji i istinski Izrailj, umro je i poneo naše grehe kako bismo mogli da mu priđemo i potražimo zaklon u njegovoj milosti. Okupljeni smo u njegovo veliko društvo, unutar granica pravog Izrailjevog carstva, ne zahvaljujući tome ko smo ili zbog nečega što smo uradili, već zahvaljujući tome ko je on i šta je on uradio. Danas smo, verom u Hrista Isusa, Božja deca, voljeni koliko i on (Galatima 3,26).
