Filipljanima 2,5-8 je prelepa izjava koja govori o Hristovoj ljudskoj i božanskoj prirodi, službi i poniznosti. Kad pratimo put krotkosti utelovljenog Božjeg Sina sve do smrti na krstu, kuda naš um ide dalje? Prirodno, mi tada pomišljamo na vaskrsenje. Ali ne i Pavle. On nas vodi ka Hristovom uzvišenom položaju.
Pavle kaže da postoji logična veza između Isusovog ponižavanja i uzvisivanja: „Zato ga je i Bog preuzvisio“ (8. stih, naglasak dodat). Šta znači taj uzvišeni položaj? To znači da je Otac dao Sinu presto i ovaj svet uredio tako da se jednog dana „u ime Isusovo prikloni svako koleno onih koji su na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i da svaki jezik ispovedi da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca“ (stihovi 10-11).
Ali zašto je taj uzvišeni položaj prikladan? Pismo nam daje nekoliko odgovora. Kao prvo, Hristos je uzvišen jer se tako ispunjava starozavetno proroštvo i pokazuje da Bog održava svoju reč. Ceo svet će priznati Isusa kao Gospoda jer je Bog tako obećao. Šest stotina godina pre nego što je Isus stigao na pozornicu ljudske istorije, Isaija je zabeležio ove reči od Boga: „Gle, sluga će moj biti srećan, podignuće se i uzvisiće se i proslaviće se“ (Isaija 52,13). I tako je Hristos došao da ponese bol i grehe sveta i ispuni ulogu Sluge koji pati; uzdignut je na krst, a zatim je vaskrsnut i uzdignut na svoj presto. Kao što je Pavle na drugom mestu napisao: „Jer koliko god ima Božijih obećanja, u njemu su »da«“ (2. Korinćanima 1,20).
Hristu pripada uzvišeni položaj i zbog toga što je Bog. Biblija nas uči da je Sin jedno s Ocem. Pošto je božanske prirode, neophodno je da bude uzvišen; gde bi drugde Bog i mogao da sedne? Za Sina je jedino prikladno da bude s desne strane Ocu.
I konačno, Hristov uzvišeni položaj je primeren jer je on dragi Očev Sin. Bog Otac je video kako Sin poslušno odlazi na krst da ispuni zavet otkupljenja i čuo je njegove bolne vapaje: „Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi?“ (Matej 27,46). Otac je znao da je Sin kroz tu agoniju prošao radi Oca i ljubavi prema njegovom narodu. Otac ne bi ostavio svog savršenog Sina u tako teškom stanju. Kako je Očeva ljubav mogla da učini išta drugo osim da uzvisi Sina iz tog poniženog položaja?
Poniženje koje je Hristos podneo radi nas i njegovo uzvisivanje nad nama svakako treba da nas navedu da mu se radosno potčinimo. Oni nam pokazuju da postoji onaj koji ima takav položaj da može da zahteva našu poslušnost i takav karakter koji zaslužuje naše divljenje. Oni nas podsećaju da najbolje u vezi s nebom upravo jeste najslavnija osoba u njemu:
Ne gledam u slavu, već u blagodatnog Cara;
Ne u krunu što daje, već u ruke i klinove;
Jagnje je sva slava zemlje Emanuilove.1
