Kao što reče Bob Dilan, „nekome moraš da služiš.”1 To je tačno – svi se mi nečemu klanjamo. Pitanje je samo čemu.
Često se dešava da se u našim ništavnim ljudskim nastojanjima na kraju oslanjamo na tričarije koje smo sami stvorili. Tokom istorije, glavni problem čovečanstva bilo je stvaranje lažnih bogova i traženje lažnog spasenja u njima. Ti idoli su u ravni našeg srca i služe kao jednostavna zamena za pravog Boga. Umesto da nam Gospod bude predmet obožavanja i izvor našeg ispunjenja, mi uzimamo dobre stvari koje je on stvorio da u njima uživamo i stavljamo ih na njegovo mesto.
K. S. Luis to ovako opisuje: „Mi smo malodušna bića, gubimo vreme s pićem, seksom i ambicijama, a nudi nam se neograničena radost. Ponašamo se kao neuka deca koja hoće da u prljavom predgrađu prave kolače od blata jer ne mogu ni da zamisle šta znači poziv na odmor na moru. Previše lako se zadovoljavamo.“2
Na kakve god zamene da se oslanjamo, ti idoli nemaju nikakvu moć. Oni nam ne mogu pomoći. Kao što Isaija jasno kaže, oni nisu u stanju da nam pokažu budućnost niti da nam pomognu da sagledamo prošlost; takođe ne mogu ni da nas savetuju. Na naša pitanja odgovaraju samo tišinom i neispunjenim očekivanjima (Isaija 41,22-23, 28-29).
Samo istinski i živi Bog zna sve od početka do kraja. On je razbio tišinu i predskazao šta će doći. On svojim svetlom savlađuje tamu i sve što je „neravno“ u iskvarenosti „obraća u ravno“ u pravednosti. Iako smo mu okrenuli leđa, on je poslao svog Slugu Isusa, našeg Divnog savetnika.
Svi se neprekidno suočavamo s idolima koji nam privlače pažnju i mame nas da potražimo ispunjenje u njima, a ne u Bogu. Koji od njih vas doziva najsnažnije? Budite sigurni da laže (iako vam to neće reći). Božja reč nas upozorava da je sramotno klanjati se tim idolima i usmerava nas na bolji put: nalaženje ispunjenja u služenju Bogu i u njegovom služenju nama.
Danas nekome moramo da služimo. Postarajmo se da to bude živi Bog koji nas voli.
