Žalost je „tuga zbog gubitka koja potresa život. Žalost kida život u paramparčad i protresa čoveka od glave do pete. Ona ga čupa iz korena i para po šavovima. Žalost uistinu nije ništa drugo nego gubitak koji mrvi život.“1 Ovakvo iskustvo vam je možda isuviše dobro poznato. Sećam se kad mi je u tinejdžerskom dobu prvi put ušetalo u život onda kad mi je majka umrla. Ništa više nije moglo da bude isto kao pre.
Ne morate dugo da živite kao vernik da biste otkrili da nas vera ne štiti od žalosti i straha od nje. Pavle je pisao o iskustvu svog prijatelja Epafrodita, koji je zamalo umro: „I zaista je bio bolestan do smrti. Ali Bog se smilovao na njega, ne samo na njega nego i na mene, da mi ne dođe žalost na žalost“ (Filipljanima 2,27). Od pomisli na Epafroditovu smrt Pavlu se cepalo srce. On je znao da smrt nije kraj, ali je znao i da gubitak, pa i sama mogućnost gubitka, donosi veliki bol. Žalost je teška jer nešto gubimo i izvesne radosti su nam neopozivo oduzete. Ipak, znamo i da je žalost istina o kojoj Pismo jasno govori – istina koju će jednog dana zameniti mnogo veća radost. Takođe znamo da je žalost nešto što je i naš Spasitelj lično iskusio. Dok je stajao na grobu svog prijatelja Lazara, Isus – druga osoba Trojice – žalio je zajedno sa ostalima koji su tu bili. Iako će uskoro podići Lazara iz mrtvih, Isus je i dalje plakao jer je bio zaista tužan. Ono što nam je čudno u ovoj sceni je to što se Isus toliko poistovetio s našom čovečnošću da je prolio prave suze zbog gubitka voljenog prijatelja.
Iako nam Biblija govori o stvarnosti Hristove pobede nad smrću i grobom, ona nas pritom ne poziva na nekakav uglačani, bezdušni trijumfalizam. Pre bi se moglo reći da su, kao što Alek Motjer piše, „kod vernika suze sasvim prikladne – štaviše, trebalo bi da ih ima u izobilju jer su hrišćani mnogo svesniji svoje sreće ili tuge od onih koji ne znaju ništa o Božjoj blagodati koja nas smekšava i oživljava.“2
Činjenica da je voljena osoba koja je umrla u Hristu sada s njim olakšava naš bol zbog gubitka i usamljenosti, ali ih ne uklanja. Nastavljamo da čeznemo za danom kad će taj bol prestati. Dok on ne svane, možemo naći utehu u saznanju da je Isus bio čovek „koji je znao za bol i koji je video šta je bolest“ (Isaija 53,3, NSP), dok se ugledamo na njega, dok ga vidimo kao „vaskrsenje i život“ (Jovan 11,25) i dok mu se nadamo u večnosti. Ako to znamo, u našem srcu žalost i nada mogu da žive zajedno.
