Srce i motivi: Zašto želiš da se promeniš?

Zašto želiš da se promeniš? Razmisli o tome na trenutak. Zašto želiš da budeš sličniji Isusu? Većina ljudi želi da popravi neku karakternu manu u svom životu ili da promeni neko ponašanje. Šta te motiviše na to da budeš strpljivija osoba ili osoba sa više ljubavi? Da budeš bolja žena ili bolji otac?
Iako su naši motivi složeni i teški za rasuđivanje, često se mogu svrstati u jednu od tri date kategorije:

1. Da se dokažemo Bogu
Ja ne želim da Bog mora da se trudi da bi me prihvatio. Želim da mu pomgnem. Želim da budem prihvatljiv Bogu na osnovu moje zasluge. Želim da ga stavim u položaj obaveze, gde mora da me blagoslovi za moj naporan trud.

U dubini duše, svi želimo da se promenimo da bismo mogli da se opravdamo, da dokažemo da smo vredni. Svi smo po prirodi rođeni legalisti, trudimo se i rintamo pod teretom krivice i nesigurnosti. Taj instinkt proizilazi iz našeg tela ispunjenog ponosom, koji se još naziva naša grešna priroda.

Božija milost jeste uvreda za naše telo. Mi želimo da nas Bog i drugi vide kao uspešne i dostojne. Želimo da se uzdamo samo u sebe. Želimo da imamo zasluge. Međutim, stvarnost je da ne postoji ništa što možemo uraditi da bismo zaradili ili izgubili Božiju ljubav.

Sve to vreme Bog nam govori: „U svojoj ljubavi sam dao svog Sina za tebe. On je uradio sve što je potrebno da osigura moj blagoslov. Volim te takvog kakav jesi i prihvatam te u njemu.“ Bog ne može hrišćanina voleti više nego što ga trenutno voli – bez obzira koliko promenimo svoje živote. Isto tako, Bog ne može hrišćanina voleti manje nego što ga trenutno voli – bez obzira kakav haos napravimo od svojih života. „Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas dok smo još bili grešnici.“ (Rimljanima 5:8)

2. Da se dokažemo drugim ljudima
Ovo je čest razlog zašto želim da se promenim: želim da impresioniram druge ljude. Možda želimo da se uklopimo ili da dobijemo odobravanje drugih ljudi. Svakako ne želimo da drugi ljudi saznaju kakvi smo zaista iznutra. Nosimo maske da bismo sakrili prave sebe od ljudi. Nošenje maske jeste veliki napor: to je kao igranje neke uloge sve vreme. Međutim, ne usuđujemo se da dopustimo drugima da vide kakvi smo zaista.

Jedan od problema u tome da pokušavamo da se dokažemo drugima jeste da to znači da nam oni postavljaju standarde. Njihovi standardi mogu biti bezbožni, no ipak prihvatamo njihovo ponašanje da bismo se uklopili. Njihovi standardi mogu biti i pobožni, ali živite u poslušnosti drugim ljudima umesto u poslušnosti Bogu. Ono što se često dešava jeste da se zadovoljavate da živite kao drugi ljudi, čak i ako to nije ni približno životu kakav je bio Isusov. Ili merite sebe spram drugih pa onda zaključite da ste vi pravedniji. Zaista, često pokazujemo prstom na mane drugih da bismo se bolje osećali prema nama samima. Umesto toga, treba da se poredimo sa Isusom, te ćemo shvatiti da smo daleko od Božijih standarda i otkriti da nam je očajnički potreban Spasitelj.

U ovome je suština: želim da drugi ljudi budu impresionirani mnome. U toku čitavog svog braka, samo sam želeo odobravanje moje žene. Njeno mišljenje je za mene nosilo veću težinu nego Božije. Kada znam da sam je povredio i da u njenim očima nisam dorastao da budem dobar muž, nastupa borba.

Međutim, ovo ne utiče samo na brak. Ova želja da se dokažem drugima utiče na naše odnose na poslu, na naša prijateljstva, na ljude kojima služimo, na naše roditeljstvo, čak i na naše odnose sa potpunim strancima („Želim da ovi ljudi koje nikada nisam sreo misle dobro o meni“).

Tako mi glumimo da bismo sakrili svoj pravi karakter od ljudi, još jedan način da razmišljamo o glumi jeste da je to kao nošenje maske. Često možemo biti kao glumci, nositi lažnu fasadu da bismo impresionirali ljude ili energično braniti sebe da ne bismo pokazali ko smo zaista. Mnogi od nas znaju koliko iscrpljujuće može biti da se osećaš da ceo dan glumiš! To je ogroman uzrok stresa u našem životu.

Ova želja da se dokažemo drugima sprečava naš rast kao učenika zato što je naš glavni cilj da budemo kao drugi ljudi – čime god da ćemo pridobiti njihovo odobravanje – umesto da budemo kao Isus.

3. Da dokažemo sebe sebi
Kada zabrljamo, možemo čuti da nam kroz glavu prolaze reči kao što su „idiot“, „glupak“ ili „ništarija“. U prošlosti, shvatio sam da je jedan od mojih najvećih životnih strahova to što sam se plašio sebe da izneverim, da ne uspem da dosegnem sopstvena očekivanja. Nisam mogao da podnesem pomisao da budem etiketiran, čak ni u svojoj glavi, kao neuspešan čovek.
Moj ego me i dalje ozbiljno napada kada zabrljam. Često je najveći osećaj neuspeha to što moram da se suočim sa sobom u ogledalu. To znači da svoj greh gledam pre svega kao povredu mene samog.

Opravdani po milosti
Zašto je pogrešno to što želimo da se promenimo da bismo se dokazali Bogu, drugima ili sebi? To ne može da funkcioniše. Možemo druge ljude zavarati na neko vreme. Možemo čak i sebe zavarati, ali nikada se ne možemo dovoljno promeniti da impresioniramo Boga. Evo koji je razlog za to. Kada pokušamo da impresioniramo Boga, druge ili sebe, time sebe stavljamo u centar projekta promene. Promena se tada vrti oko mene. Sve se svodi na to da ja izgledam dobro. To se radi zbog moje slave. To je greh. Zapravo, to je uglavnom definicija greha. Greh je življenje za moju slavu umesto za Božiju slavu. Greh je život po mojoj volji umesto da živim po Božijoj volji za Boga. Mnogo puta, to znači odbacivanje Boga kao Gospoda i želju da budem svoj gospod, ali takođe može uključivati odbacivanje Boga kao Spasitelja i želju da budem svoj spasitelj. Fariseji čine dobra dela i kaju se za loša dela. Međutim, pokajanje prema evanđelju uključuje i pokajanje za dobra dela učinjena iz pogrešnih razloga. Džon Gerstner kaže: „Ono što nas zaista odvaja od Boga i nije toliko naš greh, već naša prokleta dobra dela.“

Još jedna reč za dokazivenje sebe jeste „pravdanje“. Želimo da se opravdamo Bogu – da mu pokažemo da smo dovoljno dobri. Želimo da se opravdamo drugim ljudima ili sebi – da pokažemo da smo dostojni poštovanja. Međutim, mi se pravdavamo verom u ono što je Isus uradio. Kada osećate želju da se dokazujete, zapamtite da ste opravdani Hristom. Već ste prihvaćeni od Boga zbog onoga što je Isus uradio. Ne možete učiniti ništa više da sebe učinite prihvatljivijim za Boga nego što već jeste. Ne treba da brinete da li su drugi ljudi impresionirani vama zato što vas je Bog opravdao. Ono što čini da se dobro osećate nije to što ste vi uradili, već ono što je Hrist uradio za vas. Vaš identitet ne zavisi od vaše promene. Vi ste dete nebeskog Cara.

Duboko u svima nama postoji tendencija da zasnivamo naše prihvatanje i vrednost na onome što mi radimo. Teološki rečeno, to je zasnivanje opravdanja na posvećenju. To rade religiozni ljudi, ali i većina nereligioznih ljudi. Oni rade sekularnu verziju toga, u kojoj je njihov identitet zasnovan na njihovoj izvedbi. Hrišćani se, takođe, konstantno vraćaju u tu religijsku motivaciju. Svi pokušavamo da budemo sopstveni spasitelji. Želimo da damo doprinos svom spasenju da možemo makar malo zasluge sebi da pripišemo. Međutim, opravdanje se ne zasniva na posvećenju. Učinjeni smo ispravnim pred Bogom u potpunosti na Božiju inicijativu i potpuno po njegovoj milosti.

Istina je da je zapravo obrnuto: naše posvećenje se zasniva na našem opravdanju. Ako ne shvatamo stvarnost milosti, svoja dobra dela ćemo činiti iz pogrešnih razloga. Bez milosti, vidimo život kao ugovor između sebe i Boga: mi činimo dobra dela, a on nas zauzvrat blagosilja. Kada nam stvari idu dobro, ispunjeni smo ponosom. Kada stvari idu loše, ili krivimo sebe (što nas dovodi do teškog sećaja krivice) ili krivimo Boga (što dovodi do gneva i ogorčenosti). Tek kada shvatimo Božiju veliku ljubav pokazanu na krstu, slobodni smo da mu služimo zbog njega samoga.

U ovome je pravi problem toga što se menjamo da bismo impresionirali. Bog je dao svog Sina za nas da bismo bili opravdani. Isus je umro na krstu, odvojen od svog Oca, noseći punu težinu Božijeg gneva da bismo mi bili prihvaćeni od Boga. Kada pokušavamo da impresioniramo našim dobrim delima, mi u suštini govorimo da krst nije dovoljan. „Ono što je Isus uradio na krstu je bilo dobro, ali ja moram da dovršim posao. Isus nije baš sasvim uradio dovoljno da bih ja bio prihvatljiv za Boga. Moram da uradim malo više. Moram da iskupim sebe.“ „Svršeno je“, zavapio je Isus. „Ne baš“, odgovaramo mi, „i dalje moram ovo da radim da bih dobio Božiji blagoslov.“ Zamislite da dugujete ogroman dug zbog koga grcate u siromaštvu. Odjednom, neki vaš srodnik plati taj dug i oslobodi vas. Dao vam je hiljade dolara, sve što vam je bilo potrebno, a onda vi pokušate da mu date neki sitniš iz džepa zauzvrat. Želite da svi znaju da ste pripomogli da se dug otplati, da su bile u pitanju združene snage. To ne bi imalo nikakvu svrhu i bilo bi uvredljivo.

Iz svog života nećeš očistiti ni jedan greh za koji prvo ne priznaš da je oprošten na krstu. Ako ne shvataš da je Isus potpuno platio kaznu za taj greh, onda ćeš se sam truditi da se iskupiš za to. Nikada nećeš biti slobodan od greha ako misliš da je na tebi da ga platiš. Ako ne uviđaš da je tvoj greh potpuno plaćen, onda će tvoja osećanja, želje i motivi biti pogrešni. Cilj će ti biti da se dokažeš. Bićeš usredsređen na posledice greha umesto na mržnju prema grehu i čežnju za Bogom namesto toga.