Šta je Evanđelje?

Mnogi hrišćani , crkve i organizacije redovno koriste reč jevanđelje da opišu svoja uverenja. Teološki sporovi su se vodili i vode se oko značenja jevanđelja i ko ga propoveda verodostojno. Šta znači ova poznata reč jevanđelje? Najbolji način kako bi smo došli do odgovora je da ga potražimo u Svetom pismu. U grčkom Novom Zavetu, reč euangelion (“jevanđelje“) pojavljuje se nešto preko sedamdeset puta. S obzirom da je, u jednom smislu, ceo Novi Zavet o Jevanđelju, možda bi smo očekivali da se ta reč češće koristi. Još više na naše iznenađenje, njena upotreba se značajno razlikuje među autorima novozavetnih knjiga. Pavle koristi ovu reč tri puta više nego što to čine ostali autori uduženo. Većina drugih upotreba ove reči se pronalaze u Jevanđelju po Mateju u Marku, a samo nekoliko, ako i uopšte u Jevanđelju po Luki, Jovanu i Petrovim poslanicama i Jakovljevoj poslanici.

Reč jevanđelje najjednostavnije znači „dobra vest“. Ova reč nije jedistvena za hrišćansku poruku, već je takođe bila korišćena u neznabožačkom svetu da označi objavljivanje dobre vesti. U Novom Zavetu, odnosi se na dobru vest Isusa Hrista. Često se koristi s predpostavkom da čitalac zna šta reč znači.

Ako obratimo pažnju na koje se načine reč jevanđelje koristi u Novom Zavetu, nekoliko tačaka dolazi do izražaja. Prvo, često pronalazimo frazu „Božije jevanđelje“. Ova fraza naglašava poreklo jevanđelja kao dar od Boga. Jevanđelje je božanskog, ne ljudskog porekla. Drugo, osobina jevanđelja je posebna na nekoliko načina: jevanđelje je istinito (Gal. 2:5, 14; Kol. 1:5), blagodat (Dela ap. 20:24), i slavno (2. Kor. 4:4; 1. Tim. 1:11). Treće, vidimo dva odgovora (reagovanja) na jevanđelje. Primarni odgovor je vera (Dela ap. 15:7; Ef. 1:13). Ali poslušnost je takođe odgovor (1. Pet. 4:7; Rim. 1:5, 10:16, 16:26; 2. Sol. 1:8).

(Pavlova upotreba ideju poslušnost veri u Poslanici Rimljanima ima element ironije dok odgovara onima koji ga optužuju za antinomijanizam, da je protiv zakona). Četvrto, vidim nekoliko rezultata jevanđelja. Jevanđelje, naravno, donosispasenje (Rim. 1:16; Ef. 1:13). Takođe donosi kraljevstvo (Mat.4:23, 9:35, 24:14). Ono budi nadu u Božijem narodu (Kol. 1:23). Jevanđelje je takođe podsticaj za posvećenje (Mar. 8:35, 10:29; 2. Kor. 9:13; Ef. 6:15; Fil. 1:27).

Svi ovi načini na koji se koristi reč jevanđelje usmeravaju nas na sadržaj, ali postoje takođe pasusi u Novom Zavetu koji su konkretniji po pitanju što se tiče sadržaja. Pri ispitivanju ovih tekstova, otkrivamo da ponekad reč jevanđelje se u širem smislu odnosi na sve aspekte spasenja i novog života koji Isus daje svom narodu, a ponekad se koristi u užem smislu i odnosi se na to šta Isus čini za nas mimo nas. Drugim rečima ponekad izraz jevanđelje, u širem smislu, odnosi se na Isusovo delo opravdanja i posvećenja za i u Njegovom narodu, a ponekad se odnosi, u užem smislu, na Isusovo delo opravdanja. Ne još jedan način kako možemo napraviti razliku jeste da ponekad reč jevanđelje, u širem smislu, odnosi se na sva novozavetna ispunjenja koja su obećana u Starom Zavetu, a ponekad izraz jevanđelje se koristi u užem smislu na Isusovo izvršavanja zakona nasuprot našeg izvravanja zakona.

Jedan primer šireg smisla reči jevanđelje može se videti u Marku 1:1 „Početak jevanđelja Isusa Hrista, sina Božijega.“ Ova upotreba reči jevanđelje izgleda da se odnosi na sve što Marko govori o Isusovom naučavanju i delima. Vidimo još jednu širu upotrebu u Otkrivenju 14:6-7: „Onda videh još jednog anđela kako leti posred neba. Nosio je večno evanđelje da ga objavi stanovnicima zemlje, svim narodima, plemenima, jezicima i narodnostima. On snažnim glasom reče: “Bojte se Boga i dajte mu slavu jer je došao čas njegovog Suda! Slavite Onoga koji je načinio nebo, zemlju, more i izvore voda!”“

Ovde je jevanđelje poziv na pokajanje i obožavanje Boga.
Učestalije, izraz jevanđelje se koristi u užem smislu i sadržaj je određen. Ovo vidimo u 1. Korinćanima 15:1-4:
„Podsećam vas, braćo, na evanđelje koje sam vam objavio, koje ste i primili, u kome i stojite, kojim se i spasavate ako se čvrsto držite Reči koju sam vam objavio, osim ako niste uzalud poverovali. Pre svega, predao sam vam ono što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima, da je sahranjen, da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa Pismima.“

Ovde, jevanđelje je poruka spasonosne smrti i vaskrsenja Isusa Hrista.
Na drugom mestu, Pavle piše o „slavnom jevanđelju baženoga Boga koje mu je povereno“ i on navodi šta je jevanđelje:
„Istinita je reč i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja. Ali toga radi ja bih pomilovan da na meni prvome pokaže sve trpljenje Isus Hristos za ugled onima koji će mu verovati za život večni.
(1. Tim. 1:11, 15-16)
Pavle piše slično u 2. Timoteju:
„Stoga nemoj da se stidiš svedočanstva o našem Gospodu, ni mene, njegovog sužnja. Nego, pridruži mi se u zlopaćenju za evanđelje pomoću sile Boga, koji nas je spasao i svetim pozivom pozvao – ne zbog naših dela, nego zbog svog nauma i milosti. Ta milost nam je data u Hristu Isusu pre postanka sveta, a objavljena nam je sada kada se pojavio naš Spasitelj Hristos Isus. On je obesnažio smrt i učinio da život i neraspadljivost zasijaju kroz evanđelje…Pamti Isusa Hrista, vaskrslog iz mrtvih, Davidovog potomka, po mom evanđelju.“ (2. Tim. 1:8-10, 2:8)

Ovo usko korišćenje reči jevanđelje je vrlo često u spisima reformatora u šesnaestom veku. Možemo to videti u misli Žan Kalvina:
„Reč vere je zamenjena metonimijom (korišćenje imena jednog koncepta za drugi koncept sa kojim je povezan) za reč obećanja, npr. za samo jevanđelje, s obzirom da je povezano sa verom. Kontrast između zakona i evanđelja treba razumeti, a iz ove razlike zaključujemo da kao što zakon zahteva rad, jevanđelje zahteva jedino da čovek donese veru kako bi primio Božiju blagodat.“

Takođe je jasno Zahariji Ursinusu. Na početku njegovog komentara na Hajdelbergovog katehizma, Ursinus deli sve doktrine na zakon i jevanđelje:
Doktrina Crkve sastoji se iz dva dela: Zakona i Jevanđelje, kojima smo obuhvatili sumu i supstancu Svetog pisma. Zakon se naziva Dekalog, a Jevanđelje je doktrina vezana za Hrista kao posrednika i besplatnog oproštenja greha kroz veru.

Takvo razmišljanje o jevanđelju ostalo je često u reformatskoj teologiji, kao što vidimo iz ovog dugačnog, fascinantnog citata od velikog danskog teologa Hermana Bavinka:
„Ali Reč božija, i Zakon i Jevanđelje jesu otkrivenje božije volje objava zaveta dela i zaveta blagodati … Iako u širem smislu izraz Zakon i Jevanđelje se mogu koristiti da označe stari i novi period zaveta blagodati njihovom stvarnom značaju oni definitivno opisuju dva suštinska različita otkrivenja božanske volje (Bavink ovde citira mnoge novozavetne dokaze tekstove)… U ovim tekstovima Zakon i Jevanđelje su suprostavljeni poput zahteva i poklona, zapovesti i obećanja, poput greha i blagodeti, bolesti i zdravlja, smrti i života… zakon proizilazi iz božje svetosti, a jevanđelje iz božje blagodati, zakon je poznat iz prirodnog, a jevanđelje samo iz posebnog otkrivenja, zakon zahteva savršenu pravednost, ali je jevanđelje je daje, zakon vodi ljude u večni život delima, a jevanđelje proizvodi dobra dela iz bogatstva večnog života darovanog u veri, zakon sada osuđuje ljude, a jevanđelje ih opravdava, zakon sebe upućuje svim ljudima, a jevanđelje samo onima koji žive po njemu.“
​
Kako jasno, razgovatno, biblijsko i precizno predstavljanje jevanđelja.
Crkvi je potrebno da propoveda jevanđelje i u širem i u užem smislu. Grčka reč za jevanđelje je engleskom govornom svetu podarila reč evangelizacija (eng. evangelism). Istinska evangelizacija prema Velikom poslanju, datog od strane Isusa u Jevanđelju po Mateju 28:18-20, je stvar činjenja učenika: prvo, u užem smislu pozivanje muškaraca i žena da veruju u Isusa, i drugo, u širem smislu učenći ih da drže sve ono što je Isus naučio svoje ljude. Radi evanđelja hajde da objavljujemo pravu evangelizaciju.