Zašto se priključiti crkvi?

Priključi se crkvi da bi pokazao evanđelje

U periodu od preko 20 godina pastoralne službe, upoznao sam na desetine ljudi koji su bili skeptični po pitanju članstva u crkvi. Hrišćanstvo je, ipak, ličan odnos s Bogom kroz Isusa Hrista, a ne ime ispisano na papiru ili prisustvo na crkvenim poslovnim sastancima. Zašto uopšte gubiti vreme pričajući o članstvu u crkvi kad je bolje pričati o Isusu? Nekim ljudima članstvo u crkvi čak izgleda kao odvlačenje od onoga što je u životu najvažnije – od evanđelja.

Slažem se, naravno, da evanđelje treba da bude centar života svakog hrišćanina. Želimo da govorimo evanđelje i da vidimo kako se ono širi po svetu. Želimo da se u našem životu ogleda Božija ljubav iz evanđelja i, kao što je Pavle rekao, živimo dostojno Hristovog evanđelja (Fil. 1:27). Čeznem da svaki hrišćanin pokazuje evanđelje u svom životu. Iz istog razloga čeznem i za članstvom u crkvi.
​
Članstvo u crkvi nisu izmislili pastori, vođe u službi, niti stručnjaci za crkveni rast. Članstvo je prirodna posledica samog evanđelja. Možda nisi o tome razmišljao, ali evanđelje ne govori samo o tome kako nas Bog izbavlja iz vlasti tame, nego i kako nas spasava za carstvo svog ljubljenog Sina – carstvo puno drugih otkupljenih grešnika koji su sad, kao i mi, građani neba (Kol.1:13, pogledaj i Ef.2:19). Ako goriš za evanđelje, primarni način kako ćeš prikazati evanđelje svetu je da se priključiš lokalnoj crkvi. Hajde da razradimo tu ideju.Evanđelje je poruka o tome kako oni koji su krivi, grešnici, mogu da se pomire sa svetim Bogom kroz Hristovu smrt i vaskrsenje. Hrišćani su oni koji su shvatili da su moralno pali i koji se u pokajanju okreću ka Hristu tražeći oproštenje. U Hristu su proglašeni pravednima i u njima živi Sveti Duh. Rado žive pod Hristovom vlašću izvršavajući njegove zapovesti i trudeći se da proslave Boga. U suštini, hrišćanin je neko ko je pomiren s Bogom.

Pomirite se s Božijim narodom

Ipak, to nije sve! Evanđelje nas ne miri samo s Bogom, nego i s njegovim narodom. Jedan od razloga zašto mnogi hrišćani umanjuju važnost članstva u crkvi  je to što su sveli evanđelje samo na ličan odnos s Bogom i ništa više. Ali Biblija nas uči drugačije. Grešnici nisu samo neprijatelji Bogu, nego i drugim ljudima koji nose njegov lik. Zbog slomljenog odnosa sa Bogom, stvaramo slomljene odnose s ljudima. Biblija redovno prikazuje tu stvarnost. Da li se sećaš prve priče u Bibliji nakon Adamovog i Evinog pada u greh i njihovog isterivanja iz vrta? To je priča o jednom čoveku koji je ubio drugog. Kain je ubio Avelja. Grešnici hoće da zbace Boga s prestola i postave sebe na njegovo mesto. Kako vidimo u Kainovom primeru, nećemo da pustimo nekog drugog da nam oduzme presto. Nema šanse. Adamov prekid onosa s Bogom rezultirao je istovremenim prekidom odnosa među svim ljudima. Svaki čovek je sam za sebe.

Dakle, kad evanđelje obnovi naš odnos sa Bogom, obnavlja i naše odnose s drugim otkupljenim grešnicima. Kad prestanemo da budemo Božiji neprijatelji, prestanemo da budemo neprijatelji jedni drugima. Drugim rečima, hrišćani sad uživaju u najvećim zapovestima: Voli Gospoda Boga svim svojim srcem, dušom i umom i voli bližnjeg kao samog sebe (Matej 22:34–40). Šta evanđelje stvara u nama? Ljubav prema Bogu i ljubav prema njegovom narodu.
Biti pomiren s Bogom onda znači biti pomiren sa svakim ko je pomiren s Bogom. To nije samo zaključak poruke evanđelja. Gospod Isus i apostoli su otvoreno prenosili tu ideju kroz ceo Novi zavet.
Na primer, u prvoj polovini 2. glave poslanice Efescima Pavle opisuje spasenje koje je Hristos obezbedio za svoj narod. Mnogi hrišćani s pravom cene Pavlove reči da smo spaseni milošću po veri i da je to dar Božiji, a ne dolazi od naših dela (Ef. 2:8–9). Kad je pokazao kako evanđelje obnavlja naš odnos s Bogom, Pavle, u drugoj polovini 2. glave prelazi na to kako evanđelje obnavlja odnose između svih onih koji su u Hristu:

Jer, on je naš mir. On je od dvoga načinio jedno i u svom telu razorio neprijateljstvo, taj pregradni zid razdvajanja, obesnaživši zakon zapovesti sa njegovim odredbama, da u sebi, od dvojice, stvori jednog novog čoveka – tako uspostavivši mir – i da u jednom telu, posredstvom krsta, kojim je usmrtio neprijateljstvo, obojicu potpuno pomiri s Bogom. (Ef. 2:14–16)
Svi koji pripadaju Bogu su sugrađani i ukućani Božiji (Ef. 2:19). Hristos je uništio neprijateljstvo koje smo imali jedan prema drugom. U Hristu Božiji narod ima mir i pomiren je u jednom telu. Pavlove reči su neizbežno jasne: ako smo pomireni s Bogom, pomireni smo i s njegovim narodom.

Da, evanđelje nam daje da imamo ličan odnos s Bogom. Ali, prema Svetom pismu, taj odnos s Bogom uključuje i značajne odnose s njegovim narodom. Kad dođemo Hristu, on nas uključuje u porodicu – u porodicu ljudi od krvi i mesa gde ljudi umeju i da ti stanu na žulj.
Članstvo u crkvi je, dakle, prirodno izraslo iz evanđelja. Kad primimo Božiju milost, postajemo deo naroda (1. Petr. 2:10). Kad primimo Božiju milost (Ef. 2:1–10), uključeni smo u zavetnu zajednicu (Ef. 2:11–20). Pomireni s Bogom, pomireni s njegovim narodom.