Sve sam ubeđeniji u sledeće: današnja crkva ima veliku potrebu za novim i dugotrajnim delovanjem Svetog Duha. Ovo, bar za mene, ne znači da crkva jednostavno ima potrebu za tim da Sveti Duh siđe da nas oživi ili osnaži, već je pre reč o našoj potrebi da Duh otkrije Hristovu vladavinu i nama i drugima.
Ako se i vama, kao i meni, ovakvo ubeđenje sve življe i silnije budi u srcu i umu, možda bi bilo dobro da se zapitamo: „Kako ćemo znati da se to ubeđenje istinski nastanilo u nama?“ To jest, šta dokazuje da smo ga iskreno prigrlili?
Posvećenost u molitvi
Nedavno sam, razmišljajući o tim pitanjima, došao do zaključka da bi najmanje dva znaka bila primetna.
Kao prvo, sama posvećenost molitvi je dobar znak da smo prihvatili ovo ubeđenje; onaj koji se moli ga i „dobija“. Čak sam u iskušenju da kažem da će to ubeđenje zaista prihvatiti samo oni koji redovno staju pred Boga u molitvi. Razlog je što oni svojim molitvama pokazuju veru da je samo Bog, preko službe Svetog Duha, u stanju da postigne ovo delo obnove. Ako se ne molimo, to pokazuje da i dalje mislimo da taj posao možemo sami da obavimo.
Ako sam u pravu, odnosno, ako je molitva vidljivi dokaz našeg ubeđenja, onda će oni koji priželjkuju da Bog u naše vreme obnovi svoje evanđeosko delo biti upravo ljudi koji se mole. Zanimljivo je to da ovu dinamičnu vezu nalazimo na ključnim mestima u Lukinom evanđelju. Najmanje četiri puta se desilo da ljudi shvate ko je Isus nakon što se neko upravo pomolio:
Nedugo pre nego što ga je Petar priznao kao Gospoda, Isus se molio u osami (9:18-20).
Petar, Jovan i Jakov odlaze na brdo da se mole, a zatim se s neba čuje Božji glas koji otkriva ne samo ko je Isus, već i šta učenici treba da rade sad kad to znaju (9:28-36).
Na svom krštenju, Isus se moli i nebo se otvara, Sveti Duh silazi i glas sa nebesa potvrđuje da je Isus jegov sin (3:21-22).
Stariji pobožni ljudi Simeon i Ana priznaju da je Isus Gospod jer im je Sveti Duh to otkrio dok su se molili.
Ove četiri sličice su važne i verujem da su nam date sa svrhom. One nas uče da ljudi, kad dođu Hristu i počnu da ga slede, to čine zahvaljujući svežem delovanju Svetog Duha – i to putem molitve. Kad istinski prihvatimo ubeđenje da nam je Duh potreban, predajemo se delovanju molitve.
Posvećenost biblijskom izlaganju
Drugo, kad postanemo uvereni u obnovljenu, dugotrajnu službu Svetog Duha, molitva neće biti jedini pokazatelj, već ćemo osetiti i novu posvećenost biblijskom izlaganju. Dok crkva ponovo postaje svesna velike potrebe koju imamo, i narod i propovednici će gladovati za jednostavnom, sirovo izloženom Božjom rečju. Drugim rečima, ko se moli će se takođe predati biblijskom tekstu, i to zato što mu je neophodan.
Sveti Duh i propovedanje deluju zajedno.
Sada sam svestan da mnogi čitaoci ne shvataju odmah kakav je odnos između takvog našeg uverenja o Duhu i propovedanja. Na kraju krajeva, mnogi od nas su greškom navedeni da veruju da moramo da biramo između posvećenosti Duhu i posvećenosti Božjoj reči. Možemo da težimo ka tome da nas „ljudi kapiraju“ ili za „duhovnom zrelošću“, ali ne za oba.
Isti ti ljudi nas navode da verujemo kako možemo ići u crkvu koju „vodi Duh“ ili u crkvu „usmerenu na Reč“, ali ne i crkvu koju karakterišu oba opisa. Ova opšte poznata mudrost nam je usađena. Ipak, pogrešno je misliti da moramo da biramo između onoga što je bitno za ljude u kraju u kome živimo i onoga što je bitno za one koji već veruju.
Reći ću bez ulepšavanja – dojadilo mi je sve to. Umoran sam od ovakvih diskusija koje kao da govore da su Duh i Reč suprotstavljeni. Takva dihotomija je lažna – i krajnje je vreme da naučimo kako da je ostavimo za nama. Umesto toga, tvrdim da je osoba koja primećuje potrebu crkve za novom i dugotrajnom službom Duha ista ona koja se posvetila ne samo molitvi, već i biblijskom izlaganju. To je zato što je služba Svetog Duha oduvek bila dinamično povezana sa službom Reči.
Neka nam Pismo bude primer
Mogli bismo da izdvojimo više tekstova, ali dovoljan je i jedan da nam pokaže poentu. Pogledajmo 3. glavu Poslanice Jevrejima, naročito 7. stih, koji ovako počinje: „Zato, kao što govori Duh Sveti…“.
U ovih šest reči vidimo dva divna iznenađenja. Kao prvo, primetimo da pisac, citirajući 95. psalam, kao njegovog autora navodi Svetog Duha. To je vrlo zanimljivo i učinjeno je namerno, kako bismo primetili. Autor nije rekao: „Kao što govori Biblija”, ili: „Kao što govori psalmista”, pa čak ni: „Kao što govori Pismo”. Umesto toga, rekao je: „Kao što govori Duh Sveti”.
To je veoma značajno: ako hoćemo da čujemo glas Svetog Duha, naći ćemo ga u dinamičnoj vezi s biblijskim tekstovima. To jest, Sveti Duh je već prisutan kao autor, u rečima koje su davno postale deo Pisma. Mislim da je Džon Pajper na Tviteru napisao nešto kao: „Ako danas želiš da čuješ Boga kako ti govori, idi u svoju sobu, zatvori vrata i čitaj Bibliju naglas”. Slažem se s tim. Božja Reč je kao glas Duha. Zato naše ubeđenje da crkva ima veliku potrebu za novim i dugotrajnim delovanjem Svetog Duha znači da je neophodno i da podjednako budemo posvećeni biblijskom izlaganju.
Drugo iznenađenje iz stiha Jevrejima 3:7 je gramatičke prirode: glagol je u sadašnjem vremenu! Stih kaže: „Kao što govori Duh Sveti”. Ne smemo prenebregnuti značaj ovoga. Ovde, u poslanici, za 95. psalam – koji je prvobitno dat ljudima u davnom i sasvim drugačijem vremenu – rečeno je da je to Božja trenutna i živa Reč za te generacije, koje su došle mnogo kasnije, a isto važi i za nas danas. Jevrejima 3:7 uspostavlja živi i dinamičan odnos između savremene službe Svetog Duha i tumačenja Božje Reči.
Zaključak
I eto. Treba da budemo uvereni u obnovljeno delovanje Svetog Duha, a znaćemo da nam je to uverenje u kostima i srži onda kad tu budu i molitva i propovedanje.
Odskora se ovo ubeđenje ulilo u moju dušu s novom silom i energijom. Znam da je autentično, jer molitva i propovedanje imaju sve veći praktični uticaj na moj život. Želim da isto tako bude i kod vas.