„Oni su lažju zamenili Božiju istinu, poštovali i klanjali se tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka, amin“ (Rim. 1,25).
Često ovaj stih ne može da dočara slike plemenskih ljudi koji se klanjaju malom parčetu drveta koje je izrezbareno tako da liči na osobu ili životinju, i prinošenje komadića drveta da bi se umirilo to lažno božanstvo.
„Zamena istine za laž jeste suština idolopoklonstva, a idolopoklonstvo, zauzvrat, leži u temelju svakog greha“.
Idolopoklonstvo možda zvuči primitivno, ali ono i danas živi i cveta. Ono dominira ne samo našom kulturom već i našim životima. Svi mi obožavamo i služimo stvorenim stvarima umesto Bogu Tvorcu.
· sve što ti je važnije od Boga
· sve što zahvata tvoje srce i maštu više od Boga
· sve ono u čemu tražiš ono što samo Bog može da ti da
· sve ono što vidiš i kažeš, u dubini svoga srca: „Ako to budem imao, onda ću osećati da moj život ima značenje, onda ću znati da imam vrednost, onda ću biti značajan i siguran.“
· sve što postaje ključnije od Boga za tvoju sreću, smisao života, i identitet.
· pohlepa i materijalizam
· požuda za dostignućima/ uspehom
· odobravanje ljudi/ strah od čoveka
· zavistan odnos sa detetom ili bračnim drugom
· pornografija/ seksualne zavisnosti
· želja za moći i kontrolom
· bes
· zavisnost od droga, alkohola, hrane ili zabave
Idolopoklonstvo zvući ovako: „Odreći ću se nečega da bih imao to. Žrtvovaću se da dobijem to. Praviću kompromise; prosiću, zajmiti, krasti da bih to posedovao. Lagaću, varaću, krasti. To je glavna čežnja u mom životu. Neću se smiriti dok to ne bude moje.“
Manifestovanje idlpoklonstva je zapravo sam pokazatelj dubljeg problema u srcu. Setite se šta smo rekli o slavljenju? Svi smo stvoreni da se klanjamo, da se uvek nečemu klanjamo? Idolopoklonstvo u našim životima je jednostavno još jedan pokazatelj objekta našeg klanjanja.
Na primer, osoba može praviti idola od svog supružnika. Može sav svoj osećaj sigurnosti, značaja i prihvatanja povezivati sa onime što supružnik misli o njoj (To može važiti čak i za osobu koja još nije u braku).
Međutim, šta ta osoba zapravo govori o tome ko je Bog? Šta ona govori o Božijem delu? Idolopoklonstvo je uvek klanjanje duplim idolima. Nikada nije u pitanju samo lažni Bog. Uvek postoji i drugi idol.
Ako majka svoju decu postavi za svoje idole, ona može sve svoje nade u svoj značaj polagati na njihovim uspesima. Ono što ona veruje o sebi (njena vrednost i vrlina) potpuno je zasnovano na tome koliko je ona dobra kao majka. Ako se njena deca lepo ponašaju i postanu uspešni odrasli ljudi, onda će se ona osećati samozadovoljnom i ponosnom na svoj trud kao majka. Međutim, ako se ne ponašaju dobro i ne postignu ništa veliko, ona će se stideti i osećati kao da je izneverila. Njena deca jesu ključ njene sreće i osećaja vrednosti. Ona su njen idol.
Međutim, potreban je idol da bismo napravili idola. Onoga dana kada je ta majka svoju decu postavila kao idola, ona je u suštini rekla: „Ona su bog, a Bog to nije“. Takođe je rekla je i: „Ja sam bog, a Bog to nije.“ Jer, ko bi drugi osim Boga mogao da odredi šta je dostojno klanjanja?
Prva stvorena stvar kojoj se klanjam jeste stvorena stvar koja me svakog jutra gleda u ogledalu. Svako postavljanje idola jeste čin sebičnog bunta i suštinski govori: „Ja sam bog. Ja sam najvažnije biće u celom svemiru. Težiću sopstvenim planovima, ja ću donositi odluke. Ja sam bog. Tvorac nije Bog.“
Nedugo nakon što je Bog izbavio svoj narod iz Egipta, spustio se na goru Sinajsku u obliku strašne oluje i da im deset zapovesti.
Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza me. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj. (Izl. 20,2-5)
Narod je odgovorio višestrukim: „Šta je god kazao Gospod, činićemo!“ (Izl. 19,8; 24,3, 7). Međutim, nekoliko nedelja kasnije, nakon što je Mojsije proveo skoro 40 dana na gori sa Bogom, narod je tražio od Mojsijevog brata Arona da „im načini boga, koji će ići pred njima“ (Izl. 32,1). Napravili su zlatno tele i klanjali mu se, govoreći da je ono bog koji ih je izveo iz Egipta (Izl. 32,3). Njihova želja za Bogom kojeg bi mogli videti i njihova nesposobnost da se uzdaju u Boga koji ih je spasao odvele su ih da se klanjaju idolima. Prekršili su drugu zapovest zato što su već prethodno prekršili prvu. Potreban je idol da bi se načinio idol. Zapanjujuće odvratanje Božijeg naroda od Boga, ispunilo Ga je pravednim gnevom. U suštini, rekao je Mojsiju da se udalji da bi mogao da zbriše ceo narod i da ponovo krene sa Mojsijem (Izl. 32,10).
Međutim, Mojsije je istupio. Zastupao je svoj narod, preklinjući Boga da se predomisli. Bog je uzdržao svoj sud nad narodom. Bog je ipak izlio svoj gnev, i najmanje 3000 ljudi je na kraju umrlo, ali smrt nekih je spasla živote mnogih.
Sada zamislite Tvorca, našeg Oca, i njegovu žalost zbog našeg idolopoklonstva. Svakoj zapovesti koju prekršimo prethodi naše kršenje prve zapovesti. Potreban je idol da bi se načinio idol. Bog bi, dakle, sa pravom mogao reći ljudskom rodu: „Sve ću da ih zbrišem!“ Međutim, Isus stupa na scenu i posreduje, a Bog zadržava svoj sud nad celim narodom. Bog ipak izliva svoj gnev, a smrt jednoga, spasava živote nebrojeno mnogo ljudi.
Isus je naš bolji Mojsije. On uzima Božiji gnev koji mi zaslužujemo kao idolopoklonici, i živi da bez prestanka posreduje za nas dok iznova i iznova pravimo greške.
Dečice moja, pišem vam ovo da vi ne zgrešite. Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista, pravednika; on je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta. (1. Jov. 2,1-2)
Pomiriti znači zadovoljiti. Božiji pravedan gnev prema ljudskom rodu zadovoljen je kroz Isusa. On će ipak izliti svoj gnev na one koji odbace žrtvu koju je Isus prineo, ali Isusova smrt je bila dovoljna da zadovolji ceo Božiji gnev prema grešnim ljudima.
