Tri načina da kažete radosnu vest kao zaista radosnu

Na MTV filmskim nagradama u junu, Kris Prat je primio nagradu „Zvezda generacije“ za govor koji je ispunio Fejsbuk novostima o nadi i humoru. Njegove reči su bile duhovite i zanosne, podsetnik da svi vernici mogu da iznesu istinu evanđelja u svojim krugovima uticaja.
Međutim, da li to i radimo? Iako smo iskusili silu evanđelja i znamo da je ono radosna vest, često je govorimo kao da nije ništa posebno. Ponekad recitujemo osnove kao da je ono dečija knjiga koju smo neprestano primoravani da čitamo iznova: dobra priča koja je postala dosadna jer smo je ponavljali.

Takođe možemo neutralisati moć priče tako što ćemo propustiti da naglasimo najšokantnije detalje. Nevini čovek je umro kako mi ne bi morali? Srce čoveka koji je ubijen je ponovo počelo da kuca?
Kada zaboravimo svežinu ove poruke, ono što treba da bude uzbudljivo se može činiti dosadnim. Ne bi trebalo da nas iznenadi kada niko ne kaže: „Reci mi još o tome.“
Ovo su tri načina kako preneti „staru, staru priču“ na uzbudljiv način.

1. Obnovite lično oduševljenje
Pažljivo prepričavanje priče evanđelja treba da nas navede da razmotrimo da li su naša srca skoro uzdrmana njegovim uticajem. Kada u naša srca pohranjujemo nevažne stvari, nevažne reči će izlaziti iz naših usta. Zbog toga što imamo odgovornost da budemo oni koji će govoriti evanđelje, imamo odgovornost da u našim srcima razvijamo oduševljenost milošću.
Možemo obnoviti lično oduševljenje tako što ćemo se vratiti pričama evanđelja postavljajući pitanja poput novinara koji radi na otkrivanju fascinantne priče: Ko je bio uključen? Šta se desilo? Gde se to dogodilo? Kada se dogodilo? Zašto se ovo dogodilo? Na koji način se dogodilo?
Zaintrigirani detaljima koje smo prethodno zanemarivali, naši umovi će naići na svež i multidimenzionalni događaj. Naše uzbuđenje će neizbežno postati vidljivo kada govorimo, a određene delove nećemo ponavljati kao fraze već kao nešto novo.
Lično oduševljenje nas takođe osposobljava da pričamo priču sa većom silom, sa našim ličnim uvidom umesto pozajmljenih fraza. Podstaći će nas da povezujemo priču i njene implikacije sa našim ličnim načinom izražavanja, utičući na umove, ličnosti i okolnosti koje nam je Bog poverio.

2. Ispričajte određeno evanđelje
Imamo priliku da širimo evanđelje uvek kada se susretnemo sa određenim grehom, određenom sramotom ili određenom smrću. Kada je  živahna mlada žena iz naše nekadašnje službe sa studentima počinila samoubistvo, naša porodica i zajednica su bili skrhani. Duboko smo se borili sa tamom njene smrti. Kakva je samo bila uteha što smo mogli reći ljudima koji su žalili sa nama: „Isus je došao zbog ove velike tame. Kada je izašao iz groba, porazio je čak i ovo.“
Dok razmišljamo o ljubavi i sili koja je prikazana kroz Isusovu fizičku, emotivnu i duhovnu bol, otkrivamo da su njegova smrt i vaskrsenje neosporno lični. Evanđelje je odgovor na našu bol, ne samo u opštem monotonom smislu, već napisano kurzivom: „Isus me volim, ja to znam.“
Tinejdžerki koja se bori sa osećanjem sramote zbog njene prošlosti, možemo reći: „Isus je ovo pobedio.“ Našem saradniku koji je opterećen težinom greha: „Isus je umro kako bi otkupio baš to.“ Roditeljima u žalosti: „Isus je plakao zbog smrti koja je toliko mračna, a ipak je potpuno kročio u tamu i ostvario krajnju pobedu – čak i nad ovim.“

3. Pozivajmo kao oni koji su pozvani
Jedinstvena lepota priče evanđelja je u tome da stavlja onog koji je govori na isti nivo sa njenim slašaocima. U svetu spremnom da popravi ono što je slomljeno, napuštamo recept za rešenje i predstavljamo sebe kao one koji su takođe u potrebi. Pozivamo druge u isti odmor i predaju koji su i nama potrebni – i koje smo našli u Hristu. Ovo je prekopotreban zagrljaj umornima u svetu od raznih mantri i samopoboljšanja.
Kada pričamo priču evanđelja, imamo dar da postavimo naše slušaoce i nas same u isti zajednički položaj grešnika. Uvek i zauvek, Bog je jedini koji je savršen u celoj priči. Naš zajednički položaj čini evanđelje drugačijim od svih ostalih priča. Niko od nas ne prevazilazi potrebu za njime.
Iako smo je možda čuli hiljadu puta, priča evanđelja nije jednolična. Ona je živahna i šarolika. Izaziva divljenje u našim srcima, može biti primenjena iz hiljadu uglova i poziva slušaoce u odmor za kojim istinski čeznu. Slavimo Boga tako što ćemo prigrliti našu ulogu onih koji pričaju ovu priču, prenoseći puno lepotu onoga što je on uradio.