Pet pogrešnih načina da govorimo o grehu

Hrišćanstvo je neraskidivo povezano sa pojmom greha. Biblija priča priču o spasilačkoj misiji trojedinog Boga, u kojoj on izbavlja buntovnike od greha i krivice zbog kojih su otuđeni od njegovog života svetla i ljubavi. Evanđelje o Isusu Hristu je ključna poruka o tome kako je Božiji sin došao u sili Svetog duha i pokorio greh i smrt sopstvenim životom, smrću i vaskrsenjem. Ako ne razmotrimo težinu greha ozbiljno, što je bio čuveni Anselmov poziv za nas, ne možemo razumeti ni slavu, dobrotu i milosrđe Božijeg oslobođenja. Ne možemo ni reagovati na njih adekvatno – pokajanjem, verom i proslavljanjem Boga. Zbog toga su, istorijski, hrišćani toliko vremena provodili u razgovorima o grehu. 

Ako ste u crkvi dovoljno dugo, znate da postoji mnogo načina da ‘govorimo o grehu’ koji ne objašnjavaju najbolje njegovu potpunu težinu. Mogu da smislim barem pet takvih načina.

1. Pristup ‘omladinske grupe’
Prvi način je onaj koji nazivamo ‘pristupom kao u omladinskoj grupi’. Ne misli se toliko na propovedi omladincima, veći više na ono što se dešava u malim grupama. Ponekad, kada krene diskusija, ljudi krenu da pričaju o oblastima svojih ‘borbi’. Jedna osoba se otvori, zatim se druga poistoveti sa istom borbom, i ubrzo nastupa situacija u kojoj se ljudi smejulje svojim zajedničkim manama i nedostacima.
U tom momentu nastaje diskusija o ‘grehu’, gde se greh tretira više kao mane poput grickanja noktiju nego kao ozbiljna pošast koja uništava dušu i nosi posledice u stvarnom svetu (ovom i sledećem). Greh se olako shvata i jedva da se i naziva grehom. Umesto toga, zavedeni smo da osećamo lažnu sigurnost, premalo brinući o bolesti koja nam uništava dušu, i uz premalu potrebu za Božijom isceliteljskom rukom.

2. Savremeni pristup
Drugo, postoji način govorenja o grehu koji bih nazvao pristup ‘značke autentičnosti’. Možda sam ja jednostavno umoran od toga, ali čini se da je upravo to odraz savremenog načina priče o grehu.
Oni među nama koji su odrasli u omladinskoj grupi znaju da greh treba ozbiljno shvatati, a ne opravdavati. Međutim, kada se takva duhovna struja sudari sa strujom kulta naše generacije da budu autentični i praktikuju terapeutsko opisivanje sebe, naše diskusije počinju da poprimaju drugačiji karakter. Sedimo u krugu i ‘ispovedamo’ svoje grehe, ponekad veoma otvoreno – ali to prečesto radimo da bismo ućutkali kritike ili pozive na pokajanje. ‘Priznali’ smo svoju haotičnost, i kako sad iko može da zahteva još nešto od nas a da pritom ne upadne u farisejsko osuđivanje? Ili, drugim rečima, iako priznajemo svoje grehe, naš motiv nije istinska slomljenost pred Bogom, već ironičan način da pokažemo svoju pravednost kroz spremnost da pred drugima izgledamo skrhano zbog svojih greha.

3. ‘Sektaški’ pristup
Treće, postoji pristup koji možemo smatrati suprotnim od prethodna dva. Određene crkve neguju način pričanja o grehu sa smrtnom ozbiljnošću i prikladnim, hladnim prizvucima. Oni ne vide greh ili skrhanost kao znak herojske iskrenosti ili ranjivosti, već je to obeležje koje nose oni koji su ‘izvan plemena’. Možemo to nazvati ‘sektaškim’ pristupom, po tome što podrazumeva govorenje o grehu kao o praksi ili osobinama ljudi koji su ‘tamo negde’, i retko su deo ‘nas ovde’. Za greh se treba pokajati i treba se plašiti posledica – ali to je slučaj samo (ili uglavnom) sa drugima. Na kraju krajeva, greh nije nešto sa čime bismo se mi sami duboko poistovetili i borili, i za šta smo krivi. Prevazišli smo to – ako smo uopšte ikada i imali taj problem – tako da o grehu govorimo samo kada na njega upozoravamo druge.

4. Popularni pristup
Četvrti način je popularni pristup. To je način priče o grehu koji obeležava stara škola liberalne pobožnosti. U ovom obliku, grehu nedostaje ona vertikalna dimenzija, i ne spominje se uticaj greha na Boga. Čuveni opis srži takve teologije, koji je dao H. Ričard Nibur, jeste teologija ‘Boga bez gneva koji je otkupio čoveka bez greha u carstvo bez suda kroz Hrista bez krsta.’ 
Zaista, ako se u ovim slučajevima greh i prepozna, uglavnom je to na horizontalnom nivou – ljudske nepravde poput muškog šovinizma, rasizma, ugnjetavanja nemoćnih i pohlepe. Bog se ne priznaje kao glavna stranka koja se grehom povređuje, tako da svako ispravljanje učinjenog mora da se dogodi isključivo između ljudi. Treba da činimo pravdu, ali ne i da se brinemo za to da Bogu ispovedamo da smo povredili njega i njegovu dobrotu, veličanstvo i svetost.

5. Evanđeoski pristup
Konačno, postoji i ‘evanđeoski’ pristup. Ako ‘popularni’ pristup ima nedostatke vertikalno, ovaj ih ima horizontalno. Govori se o grehu kao o uvredi protiv Boga, gde zajedno sa Davidom govorimo: “Samome tebi zgreših” (Ps. 51:4), ali u velikoj meri zanemaruje horizontalne dimenzije.
U ovom slučaju, pretpostavljamo da zbog toga što je greh pre svega protiv Boga, njega sve ostalo ne brine toliko. Pošto smo se pomolili, ispovedili, i pošto nam je pred Bogom ‘bilo žao’, shvatili smo greh ozbiljno. Zaboravljamo da istinsko razmatranje greha priznaje i pravu štetu i bol koju naš greh zadaje životima naših bližnjih. Umesto toga, ponašamo se kao da primanje oproštaja isključuje težak posao kompenzacije ili truda na pomirenju sa onima protiv kojih smo zgrešili.

Kako ostati u dodiru sa realnošću
Svi ovi načini na koje govorimo o grehu umanjuju greh, izvrću definiciju greha i sprečavaju nas da prepoznamo njegov višestruki uticaj. Što je najvažnije, oni nam uskraćuju jasno znanje o tome na koje nam je sve načine potreban Spasitelj.
Kada poreknemo ozbiljne posledice svojih greha, propuštamo priliku da doživimo puninu Isusovog isceljenja. Kada greh nosimo kao značku svoje autentičnosti, gubimo priliku da razumemo da je naš pravi identitet u Isusu. Kada se ponašamo kao da je greh nešto sa čime se bore ‘oni tamo’, gubimo radost saznanja da je na nas izlivena Božija blagodat i milosrđe u Hristu. Kada ne vidimo da nas gresi otuđuju ne samo od naših bližnjih, već i od svetog Boga, tada mu ne dajemo čast i prekidamo vertikalni mir sa Bogom koji utiče na naše horizontalno delo za pravdu. Kada ne vidimo koliko duboko greh povređuje i naše bližnje, podbacujemo u tome da prihvatimo puninu pomirenja koju Bog želi da da svojoj deci, kojoj je oprostio.
 
Stoga, ne zavaravajmo se praznim ‘pričama’ o grehu, već prigrabimo ono pravo. Tek tada ćemo biti podstaknuti da prihvatimo i pravog Spasitelja.