Evanđelje nas gura napred

Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome. (Galatima 5:13) 
 
Kada istinski razumemo dubinu i bogatstvo evanđelja, prirodno osećamo radost, oduševljenje i slobodu zbog toga ko je Isus i zbog toga što je uradio za nas. Međutim, kao što nas ovaj stih podučava, moguće je da čak i našu slobodu korsitimo kao „priliku za telo“. Naša grešna srca mogu da uzmu dobrobiti evanđelja i da ih koriste za sebične namere. To nigde nije jasnije nego u našoj sklonosti da od evanđelja načinimo svoju ličnu stvarnost. 

​ Kada čujemo reči kao preobražaj, obnova ili rast, te dobrobiti pojmimo pre svega kao lične i unutrašnje: moj preobražaj, moj rast, evanđelje obnavalja moje srce. Evanđelje jeste lično i unutrašnje, ali je i mnogo više od toga. Kada Božija Reč deluje na nama i u nama, ona će delovati i kroz nas. Unutrašnja obnova naših umova i srca stvara spoljašnji nagon koji nas podstiče na  ljubav i službu drugima. Sledeći dijagram je koristan za ilustraciju tog koncepta. 

Božija milost jeste sila koja čini da se dešavaju sve promene. Grafikon nas podseća da Božija milost ima i  unutrašnje i spoljašnje delovanje koje odražavaju jedno drugo. Iznutra, Božija milost me potiče da vidim svoje grehe, da odgovorim kroz pokajanje i veru, a zatim da doživim radost promene. Spolja, milost Božija me potiče da vidim prilike za ljubav i službu, da odgovorim kroz pokajanje i veru, i da doživim radost dok gledam kako Bog radi kroz mene.

Drugim rečima, evanđelje nije samo odgovor na tvoje unutrašnje grehe, borbe i idole srca. Ono je i odgovor na tvoje neuspehe da voliš druge, da učestvuješ u odnosima sa ljudima, i da živiš usredsređen na misiju. Ako te evanđelje iznutra obnovi, ono će te i spolja nagnati na delovanje. Mora tako biti, jer su to „dobre vesti o carstvu“ (Matej 9:35), a carstvo Božije nije lično i privatno! Isus nas je učio da se molimo: „Neka dođe carstvo tvoje,  neka bude volja tvoja na zemlji kao što je na nebu“ (Matej 6:10). Kada se molimo za dolazak Božijeg carstva, molimo se i za to da Isus vlada u srcima ljudi (iznutra) i da njegova volja bude svuda kao što je na nebu (spolja).

Kako taj spoljašnji pokret evanđelja izgleda u praksi?

Daću vam primer. Znam da treba da volim svoje bližnje. Isus mi je to zapovedio. Zapravo, rekao je da se time ispunjava zakon (Galataim 5:14). Međutim, moj prvi komšija i na jednostavno nemamo mnogo toga zajedničkog. On je mnogo stariji i ima različite ukuse skoro za sve – za muziku, filmove, hranu, automobile, način života. Dok ja volim da pričam o novom muzičaru kojeg sam otkrio ili o dobroj knjizi koju sam nedavno pročitao, on se radije priseća starih dana kada je sa marincima služio u Vijetnamu. Mesecima sam se trudio, osećajući krivicu u tom odnosu sa komšijom. Znao sam da treba da dosegnem ka njemu i sprijateljim se sa njim. Međutim, taj osećaj da „treba“ to da uradim nije me nimalo motivisao. To je za mene bio zakon, a ne evanđelje. Mogao sam da vidim šta treba da radim, ali moje srce se nije menjalo na taj način da sam zapravo želeo to da uradim. Suočio sam se sa dilemom: ili da se nateram da volim i služim svome bližnjem iako nisam to želeo, ili da ga ignorišem i ne radim apsolutno ništa. Znao sam da bih grešio ako ga ignorišem, ali ni prva opcija mi se nije činila mnogo boljom.

Da li mehanička poslušnost Isusu, bez radosti, zaista odaje počast Isusu? Da li je Božija namera bila da njegove zapovesti nama budu naporan posao? Kada se suoče sa tom dilemom, većina ljudi se zadovolji ili legalizmom (budi poslušan iako to ne osećaš) ili slobodom (nemoj uopšte biti poslušan). Međutim, ništa od ovoga nije evanđelje. Evanđelje o Božijoj milosti je gorivo misije, a kada nam ponestane tog goriva, naša ljubav i služba drugima se zaustavlja.

Odgovor na moju dilemu sa komšijom došao je kroz evanđelje. Dok je Božija milost počela da mi obnavlja srce, video sam da je koren problema moja sebičnost i manjak ljubavi. Moja ljubav prema mom komšiji bila je uslovljena – da je samo mlađi, pametniji, ili da ima više toga zajedničkog sa mnom, više bih ga cenio. Počeo sam da se kajem za taj greh i da obnavljam svoj um obećanjima evanđelja – naročito činjenicom da Bog mene voli, iako sam i dalje grešnik (Rimljanima 5:8). Bog mi se milostivo približio onda kada ja nisam imao ništa zajedničko sa njim. Svakako, Božijom milošću, mogao sam voleti svog komšiju na isti način!

Kako mi je evanđelje menjalo srce, desilo se nešto čudno. Moj stav prema mom bližnjem počeo je da se menja. Počeo sam da osećam istinsku ljubav prema njemu i da ga cenim. To nije bilo osećanje koje sam ja nekako morao da sakupim, već osećanje koje je prirodno došlo. Unutrašnja obnova evanđelja nagnala me je na ljubav i službu mom bližnjem. Misija je postala radost, a ne teret.

​Razumevanje spoljašnjeg ispoljavanja Božije milosti jeste ključno za razumevanje misije. To znači da misija nije dužnost (nešto što „treba“ da radimo) već prirodno prelivanje dela evanđelja u nama. Ako niste motivisani da volite, služite i govorite evanđelje ljudima, rešenje nije da „samo to uradite“. Rešenje je da preispitate svoje srce, pokajete se za grehe, i da razaznate gde vaša nevera sprečava prirodno spoljašnje kretanje evanđelja. Dok vam evanđelje menja srce, ono će takođe obnoviti vašu želju da postupate po veri u odnosima i prilikama koje vam Bog stavlja na put.

Da to kažem jednostavno, Božija milost uvek nekuda ide – kreće se napred, širi njegovo carstvo, nagoni njegove ljude na ljubav i služenje drugima. Dok učimo da živimo u svetlu evanđelja, misija treba da prirodno proističe. Božija milost dovodi do obnove iznutra (u nama) da bi dovela do obnove spolja (kroz nas).